Moje ranije posete Tokyu bile su u zimskim danima. Nisam
upoznala zelenije lice grada, bašte i vrtove obilazila sam u periodu mirovanja
vegetacije, retki neolistali drvoredi stapali su se u zimsku šemu boja. Šetnje poslovnim četvrtima otkrivale su male uredne oaze uz višespratnice, nagoveštavajući osveženje u letnjim danima. Stanari mnogobrojnih kuća potvrdjivali su japansku veštinsku da se u oskudnim uslovima ostvaruju bez premca, jer najčešce brižno neguju pripadajuću žardinjeru ili drvo, u nedostatku dvorišta. To nikako nije umanjilo
impresije uređenjem eksterijera. Samo mi se činilo nedovoljnom vezom sa prirodom iz perspektive za malo pa Šumadinke…
Tokyo – zar može urbanije?
Međutim, prve večeri našeg letnjeg boravka Tokyo je ponudio i zelenije lice. Nabujalo, ali brižno sađeno i maštovito osvetljeno žbunje i drveće, malo je umirilo moje strepnje kako će izgledati dekor svakodnevice. Ali sasvim neočekivani preokret doneo nam je nov, neobičan zvuk metropole… zvuk cikada.
蝉
semi
cicada
Sve krošnje, svako zelenilo okupirano je ovim velikim insektima. Moj utisak je da su uveče glasnije ili bar primetnije, svaki boravak napolju proprate dominantnim oglašavanjem. Doseljavaju se nakon kišne sezone i prisutne su tokom leta.
Tokyo je miran grad, za metropolu prilično tih. Diskretno zrikanje koje je dosezalo sa ulice do našeg otvorenog prozora na 16om spratu propraćeno je emotivnim osmesima... poznat zvuk leta, nikako urban. Ovaj grad ne prestaje da iznenađuje...
Hm...srećom se hrane samo biljnim sokovima!
