Kada smo se pakovali za seludbu ništa od uređaja nismo mogli da ponesemo, na prvom mestu jer ne rade na japanskih 100V. Takođe, važi i obrnuto, teško da će nešto od aparata kupljenih u Japanu koristiti kod kuće. Šteta je imajući u vidu da dolazimo u carstvo elektronike. A opet, kada sam sagledala obilje aparata, žmigalica, masažera, pomagala, dugmića, lampica.. zahvalna sam, jer ne bi postojao dovoljno veliki kontejner u koji bismo se spakovali.
Kupovali smo po prioritetima. Unapred smo upozoreni da biramo uređaje sa što manje dugmića i opcija, da će nam i to biti previše.
Peglu i bokal smo nabavili pre stana, jer smo to mogli da ponesemo sa sobom. Sve drugo je zbog isporuke moralo da sačeka.
Peglu, airon (アイロン) smo otkrili u jednoj od ranijih poseta, u hotelu. Spakovana je u svoju plastičnu korpu, na postolju koje je punjač, a sama pegla nema direktan priključak. Kada je kabal baze u struji, pegla ne greje dok se na dugme ne uključi odabirom jedne od tri temperature.
Ubrzo je spremna za koričćenje, bez kabla koji smeta kod pokreta. Grejna površina je na oba kraja identična, oštrog vrha. Malo je šašavo dok se ne naviknem da je ne stavljam verikalno na dasku. Uvek se spušta na postolje, jer se tako dogreva dok se veš razmešta.
Elektični bokal, denki ketoru (電気ケトル), bokal ko bokal, običan, greje...jeftin!
Mašina za veš, sentakki (洗濯機) je prilično drugačija od onoga na šta smo navikli. Osnovna promena je što pere u hladnoj vodi, pa razvrstavanje po temperaturama i bojama ovde nema smisla. Akcenat je na deterdžentima koji se prilagaođavaju vrsti tkanine i stepenu zaprljanosti. Našu smo izabrali metodom ''ofrlje''. Činila se dovoljno jednostavnom, nije prevelika, ima i opciju sušenja koju inače nikako ne volim objedinjeno sa pranjem, ali su nas toliko zaplašili kišnom sezonom da nije postojala opcija da to preskočimo. Izgleda i pristojno u obilju roze ili bebi plavih mašina, zlatnih detalja ili crnih gromada koje peru po 12kg veša.
Uz isporuku su je i namontirali, a mi smo ostali da je gledamo kao da će da progovori. Nakon početnog šoka brojem dugmića, nešto smo i naslutili i uspeli da operemo veš programom standandrno... Onda su nam preveli panel, što je (svim tim novim mogućnostima sa kojima ne znam šta da radim) valjda olakšalo.
U suštini bira se jačina protoka vode, količina vode u litrima, broj minuta pranja, broj ispiranja i minuti centrifugiranja, pa onda i varijante sušenja.. Negde sam uspela da otkrijem i natapanje, što me beskrajno raduje, jer je najduže pranje 12 minuta. Uteha kod ovog pranja je svest da su Japanci izuzetno pedantni i čisti, pa ako njima radi, radiće i nama. Tako smo se opremili deterdžentom praškastim, tečnim, jednim za osetljive tkanine, antibakterijskim i omekivačem, više vrsta. Naravno sve to online, jer tu mogu i da prevedem. Ineče bi sirćetom prali...Ovde postaju popularne i naše bubanj mašine, ali su cene previsoke i prave se za kapacitet 10kg ili više. Moj lični utisak je da takva metoda tumbanja veša bolje pere.
Frižider, reizoko (冷蔵庫) u Japanu je neproporcionalno veliki u odnosu na stanove i na njihove navike u pripremi hrane. Uglavnom su u ponudi američke verzije dvokrilnih frižidera, sa obiljem zanimljivih funkcija. Nama je izbor bio veoma ograničen jer je prostor u koji ga smeštamo nametao levo otvaranje, koje je iz nepoznatog razloga veoma retko, a još ređe je da se vratima menja smer. Ali...Japanac ima ideju - obostrano otvaranje vrata!
Kada smo to videli, drugo je bilo manje važno. Fioke ispod frižidera su namenjene različitim stvarima. Sasvim levo je posuda za led, kockice se prave i padaju iz gornjeg dela u ovaj boks koji ih čuva. Nismo još probali. Desna je za meso i ima metalnu podlošku koja pomaže da se brzo zaledi. Sledi velika fioka, običan zamrzivač. Na dnu je prostor koji je neočekivano najtopliji i služi za čuvanje povrća.
Najdraži aparat, sasvim lokalni je kuvalo za pirinač, suihanki (炊飯器). Hleb i žitarice nisu uobičajena ishrana Japanaca, zato je na stolu zastupljen kuvani pirinač kao dominantan prilog.
Ovaj uređaj je najsličniji našem ekspres loncu. U teflonsku posudu se sipaju pirinač, voda i neki začini ili dodaci, zatim se odabere program, a može i da se podesi tajmer kada da jelo bude gotovo. Zavisno od vrste pirinča i programa kuvanja, trajanje je od 30 minuta do sat i 30 minuta. Početak i kraj kuvanja su praćeni nekom dečijom melodijom, pa može da posluži i kao budilnik ujutru, kad je doručak spreman. Sada smo u fazi upoređivanja rezultata različitih programa pripreme.
Kuhinja je delimično bila nameštena, pa smo šporet i aspirator zatekli. Ventilacija je bez nekih lokalnih osobenosti, osim što je efikasna. Šporet je na gas, sa nekoliko zanimljivih detalja.
Jačina plamena se podešava odgovarajućom polugicom, na sredini ringle se nalazi termostat koji meri temperaturu dna šerpe, pa u slučaju pripreme nekih lokalnih jela kao što je tempura (prženje u dubokom ulju na precizno definisanoj temperaturi) taj termostat kontroliše i jačinu plamena održavajuči ulje optimalno vrelo. Najšašaviji deo je rerna, odnosno gril za ribu. Minijaturna fioka u kojoj se na plin pripremaju riba, jela u grnčariji ili upakovana u foliju. Meni je potrebno još malo vremena da je praktično savladam...
Rerna koje mi koristimo nije česta u japanskom domu. Ima ih na tržištu, skupe su i namenjene modernim, bogatim Japancima ili strancima. Pored minijaturnih tost rerni, postoje i srednje veličine slične mikrotalasnoj. Sve sam bliža odluci da nam je neophodna.
Pored ugrađenih svetiljki u spuštenim plafonima, postoje i mesta za plafonjere, lustere. Mehanizam koji nosi je i istovremeno utičnica, veoma elegantan i jednostavan način za postavljanje svetiljki. Najprisutnije globalno svetlo je LED plafonjera različite jačine i boje svetla. Mi smo je ugradili u radnoj sobi. Uz nju je došao i daljinski...opcije, opcije...
Dometi japanske kreativnosti u osmišljavanju aparata i pomagala su čuveni. Načinom izvođenja su se opravdano izborili za mesto u samom vrhu svetskih proizvođača. A opet na svakom koraku nailazim na detalje koji su potpuno neverovatni...
Umesto lepog, plavog neba samo instalacije, bandere, kablovi...ništa nije pod zemljom.
Iz muškog ugla...
nisam trenutno u mogućnosti da osmislim valjan komentar, ali će i fotografija biti dovoljna.
Tu je i šišalica koju savladavam za ozbiljne frizure, za sad smo kod sve na 5mm...(cena frizera u Japanu je skoro kao pregled kod specijaliste).
Iz ženskog ugla...
Fen sa usmerivačem je nemoguća misija. Ovde svi pate za kovrdžama, tako da postoje prese, grejači, uvijači ili kako god se sve to zvalo u stotinama verijanti. A pomagala za ulepšavanje i negu...ja to ne umem ni da pobrojim masažeri za lice, hlađenje za oči, čupkalice za obrve, pa naniže redom, sušači laka, grejalice, električne turpije za nokte, za pete, terapija svetlom, terapija mirisom, masaža prstiju, stopala, listova, celih nogu i tako u nedogled. Za dve godine biću neprepoznatljiva!
