Iako je veoma zastrašujuća, mapa tokijskog prevoza je neophodan saradnik svakom posetiocu ovog razuđenog grada. Svakodnevno se koristi, a u njemu se lako odomaći, jer je pravo uživanje putovati tako čistim, uređenim, funkcionalnim prevozom. Bez kašnjenja...
Najviše su u upotrebi železnica, densha (電車) i metroi, chikatetsu (地下鉄), što je i prikazano na mapi. Mada postoje i autobuske i tramvajske linije, koji su opterećenije situacijom u saobraćaju. To može da uslovi kašnjenje od nekoliko minuta, pa tačnim Japancima nisu najradiji izbor. Međutim, pouzdanije su u danima kada se zbog velikih kiša i nevremena otkažu železnički pravci.
JR East je železnička kompanija koja stoji iza najvažnije JR Yamanote linije, Yamanote sen (
Svakom posetiocu preporučujem da obavezno investira u karticu, internet na svakom koraku u ovom gradu nudi beskrajne olakšice, informacije, smanjuje lutanje i greške. Cena je oko 30 eura.
Na malim stanicama snalaženje se svodi na odabir jednog od dva izlaza. Kada je stanica veliko čvoriste, ako se uz to menja i železnička kompanija u presedanju, ponovo je planiranje u igri. Snalaženje komplikuje što je stanica u sklopu robnih kuća, pa postoji više ulaza, mnogo prolaza, nivoa, sadžaja. Važno je pažljivo pratiti putokaze za linije, posebno perone koji definišu smer u kom se putuje. Slika pokazuje šemu Tokyo stanice.
Trenutak u kom Google mnogo pomaže je situacija kada nailazi ekspres voz, on putuje u pravom smeru, ali ne staje na željenoj stanici. To naravno piše na vozu, ali na nepoznatom jeziku. Google uvek preporučuje pravi voz i samo je važno tačno pratiti vreme. Voz nije poranio, jednostavno nije odgovarajuć. Nekoliko puta smo provežbali ovo...
Pred izlazima na stanici najčešćee se nalazi mapa koja pokazuje gde koji izlaz završava. Na ulici često sledi i nova mapa, koja pokazuje taj komšiluk. Mimo očekivanog, sever nije gore, već je mapa položena projekcija onoga što se nalazi ispred posmatrača. Može biti sluđujuće ako se u paraleli prati i mapa u turističkom vodiču, kojoj je sever uvek gore.
Cena prevoza u Tokyu je u svakom slučaju atak na budžet, pa je šetnja uvek dobrodošla za kraće relacije, a nudi i priliku da se iz drugog ugla sagleda grad. Vožnja se može platiti na različite načine, ali je najpreporučljiviji prepaid sistem kartica, koji jednostavno naplaćuje prinošenjem kartice čitaču na kapiji. Mi koristimo Suica.
Na karticu se položi određeni iznos, dopunjuje se po potrebi, a veliki je broj prodavnica, atrakcija i sadžaja koji je prihvataju kao način plaćanja. Mešavine platne i bus karte.
U vreme špica, u prevozu je gužva. Reka ljudi teče kroz stanicu, a otpravnik voza gracioznim pokretima u belim rukavicama pakuje putnike. Putnici formiraju dve kolone levo i desno od vrata, ostavljajući prostor onima koji izlaze, a poštujući red kojim su stigli pred vagon. Ipak, uz ljubazne osmehe, guranje je besomučno, a podjednako ih ne zanima da popune stredinu vagona, nego se stiskaju na vratima. U prevozu se ne priča, ne telefonira, zvono je utišano.
Vozovi su bezbedni, nema džeparenja i sitnog kriminala. Japanci su veoma obazrivi prema tuđim stvarima, raspoloženi da pomognu ako im se zatraži pomoć. Neprijatnost ponekad dožive žene, pipkanje i gurkanje navalentnih muškaraca, posebno kad je gužva. Zato su u vreme špica prvi vagoni rezervisani samo za žene...
