Svaki izlazak na ulicu me silno veseli zahvaljujući neobičnostima koje me svakodnevno okružuju. Čini mi se da nikada neće prestati da me oduševljavaju neshvatljive odevne kombinacije, izbor boja i oblika. I tu ne mislim na kostime, koji su zastupljeni među tinejdžerima čineći neke delove grada pravom pozornicom, već na uobičajene prezentacije, posebno kad se potrude da izgledaju...
Od prve posete moje oduševljenje je neskriveno kada su u pitanju čarape, kutsushita (靴下), njihovo kombinovanje i sveprisutnost u svakoj mogućoj odevnoj kombinaciji. Manje neobičan look je kombinovanje čarapa iznad kolena uz kratke suknje i najčešće visoke štikle.
Posebno zanimljiv look je upotreba kratkih sokni, uvek i svuda...uz sandale, cipele, patike...od čipke, belog veza, raznobojne, sa aplikacijama, rebraste, tufnaste, čupave, vunene, pamučne, svetlucave, Hello Kitty, mede, zeke. Japanske mogućnosti izvedbe su beskrajne, a još šarenolikije ideje devojaka. Naravno jedno od pravila koje zapažam je da ni slučajno boje, materijal ne bi trebalo da se ponove na odevnim predmetima. Tu me već zaboli glava...
Malo sam se zabavila ovom temom i otkrila da je ogromna vlaga leti glavni krivac za ovaj fenomen. Nije udobno, a ni posebno higijenski nositi sandale na bosu nogu koja je obilno znoji u mesecima nepodnošljive vlage. Naročito se obraća pažnja na taj momenat higijene imajući u vidu da je izuvanje još jedna osobenost japanskog društva. Veoma je uvredljivo i neprihvatljivo doći nekome u posetu i ostati obuven. Tako je i ulaz kuće posebno podeljen na deo popločan za izuvanje, genkan (玄関), a veoma loša poruka se šalje domaćinima ako se u tom skidanju obuće bosom nogom ili čarapom zgazi na taj zaprljan deo. Izuvanje je ritual u kome se leđa okreču hodniku i unazad se gazi bosom nogom.
Čarape su poželjne, jer se smatraju čistijim od golog stopala. Obaveza domaćina je da obezbedi papuče ili patofne. To su vrlo jednostavne papuče, ubawaki (上履き), bez razlike leva-desna.
Po kući se uglavnom nose meke, pufnaste čarape. Na tabanima imaju i protivklizne dodatke, ako se ne nose papuče, da spreče padanje po uglačanim drvenim podovima.
Odsedanje u tradicionalnim krčmama, ryokan (旅館) ili banjama, onsen (温泉) podrazumeva uživanje u mnogim popularnim običajima, načinu odevanja, karakterističnoj hrani. Goste osim kimona, kozmetike, peškira sačekaju i kompleti čarapa. Uz japanski kimono obuvaju se papuče zori (草履) ili geta (下駄), a ispod njih čarape odvojenog palca tobi (足袋). Možda su se baš zbog toga ovde lako odomaćile i razvile moderne varijante takvih čarapa, ali i one sa odvojenim prstima.
Nije lako navići se na običaj izuvanja u restoranima. U brzim kafanama koje se posećuju za pauze za ručak to nije običaj, ali svaki ozbiljniji restoran, posebno oni sa tradicionalnim notama podrazumevaju ostavljanje obuće na ulazu. Tamo ne nude papuče, ali nije zabranjeno poneti ih sa sobom. A za slučaj da se takav restoran posećuje na kraju radnog dana ili celodnevnog šetanja, valja razmotriti i par dodatnih čarapa u torbi. Za svaki slučaj, većina samoposluga koje rade 24h imaju u ponudi i čarape.
A kupovina čarapa je pravi fetiš. Šašave varijante za tinejdžere prisutne su u tržnim centrima, uličnim radnjama, posebno u delu Harajuku.
Kod mode koja je proistekla iz srednjoškolskih uniformi, uz minijaturne suknje, glavni akcenat je na čarapama, bilo zarozanim za opušteniji izgled ili iznad kolena za provokativniji.
Za poslovne i ozbiljne varijante odevanja, u ponudi su palete boja, šarenolik sirovinski sastav i fine teksture.
I samo u Japanu, vrhunac razrade čarape za noge...stolice!
