Tuesday, 2 December 2014

kekkou Nikko




Ne reci kekkou dok ne vidiš Nikko.
japanska izreka

kekkou označava veličanstvenu, nesvakidašnju lopotu


Naš plan da, pre silaska sa planine, sa platforme blizu hotela posetimo Kegon vodopad omelo je provejavanje snega. Za to već nikako nismo bili spremni. Ali ne žalimo, jer će rashlađivanje mnogo bolje doći u nekim julskim danima, kada atmosfera u Tokyu bude nepodnošljiva. Zato smo se spustili drugim krakom serpentinskog puta do grada, da obiđemo istorijske i religijske znametinosti.

Na žalost, nekoliko najznačajnijih spomenika renoviraju do 2020. godine, tako da ih nećemo ni videti za vreme boravka u Japanu. Ipak, bilo je dovoljno sadržaja da ispunimo dan i da ponesemo vesele i živopisne utiske. Vreme se na nižem terenu popravilo, a povremeno nas je i sunce pozdravljalo. Blaža, gradska klima je sačuvala jesenje boje koje su jedan od najjačih utisaka tog dana.

U 8.veku monah Shodo Shonin doneo je budizam u Nikko. Tada je izgradio najznačajniji hram Rinnoji, koji se nalazi na izdvojenom uzvišenju u gradu. Ovaj park je udomio nekoliko važnih mauzoleja, hramova i svetilišta. To su najupečatljiviji spomenici Kulturne baštine Nikka. Pomenuti monah je prvi istražio svete planinske vrhove i kao mesta hodočašća izgradio tri Futara-san svetilišta, koja slave tri planinska božanstva. Jedno je u gradu, u sklopu parka Kulturne baštine, a druga dva su u podnožju i na vrhu vulkana Nantai-san.





Na mestu gde je monah Shodo Shonin presao reku da bi podigao hram, napravljen je sveti most koji je u sklopu Futara-san Jinja. Na ulazu u park podignuta je statua Shodo Shonina kao izraz poštovanja za njegov doprinos budizmu.
Tadašnji hram Shihonryuji danas je poznat pod imenom Rinnoji (輪王寺). Na njemu se izvode radovi kompletne restauracije, jer je značajno oštećen zemljotresom 2011. godine. Gradilište je zaštićeno limenom halom, sa prednje strane je fotografija hrama u pravoj veličini, a moguće je stepeništem prići do platforme sa koje se sagledavaju radovi i deo ornamenata i značajnih drvenih statua, predstava planinskih božanstava.








Mala, intimna bašta nalazi se iza hrama. Paleta jesenjih boja u japanskom stilu sa nekoliko elemenata budističkog hrama.


Stazom ukrašenom mnogobrojnim svetiljkama prišli smo do Futara-san Jinja (二荒山神社). Posvećen je planinama Nantai (muškarac), Nyotai (žena) i njihovoj dete planini Taro. Najatraktivniji detalj ove bogomolje je njeno postojanje više od 1200 godina. 

Tu su zanimljive lanterne koje su na pogled kao i bilo koje druge, ali su na njima mnogi tragovi mačeva. Zovu ih lanterne duhova zbog neobjašnjivog ponašanja plamena koji je plašio stražare navodeći ih na borbu.



Danas, kažu, poseta ovom svetilištu donosi sreću u braku.

Vremešni most Shinkyo (神橋) koji pripada ovom svetilštu nekada je bio rezervisan samo za prelazak šoguna. Nabujala voda ga je oštetila pre dvadesetak godina pa je zamenjen novom kopijom koja je otvorena za javne prelaske.Svetskom kulturnom baštinom Nikka dominiraju dve mlađa kompleksa... Oba su vezana za Tokugawa šogunat koji je takođe poznat i kao Edo period. U 16. veku Japan su razdirale borbe krupnih feudalaca, car je bio nemoćan da bilo šta učini, a narodu je život decenijama bio nepodnošljiv.  Tokugawa Ieyasu (徳川 家康) strpljivo je čekao trenutak da preuzme vlast, strogom i veštom upravom preuredio je zemlju i doneo 300 godina mira i uspeha, ekonomskog i kulturnog razvoja. On je jedno od najznačajnijih imena japanske istorije. Tokugawa šogunat je vladao iz Eda, današnjeg Tokya. Zabranili su hrišćanstvo, oterali strane misionare i Japan izolovali od sveta. Stanovništvo nije smelo da napušta zemlju pod pretnjom smrću, a postojala je zabrana čak i pristajanja stranih brodova na obale Japana. Društvo je bilo jasno podeljeno po staležima, strogo organizovano oslanjajući se na konfučijanizam. U konačnom rezultatu izbegnuta je invazija zapadnih zemalja, a razvijena osobena i potpuno originalna kultura i način života. Nakon Edo perioda, Edo jidai (江戸時代) sledila je Meiji reforma, Meiji ishin (明治維新) koja je Japan otvorila i povezala, prvenstveno sa Amerikom.Najposećenije svetilište je najdekorativniji kompleks Nikka i Japana uopšte, Toshogu (東照宮). Na ovom mestu počiva Tokugawa Ieyasu, prvi šogun Edo perioda. Kao mesto obožavanja svog dede Tokugawa Iemitsu je na početku 17. veka izgradio kompleks, okićen zlatom, ukrašen duborezima, do tada neviđen u Japanu. Prilazom dominira granitna kapija tori, a ulaznim dvorištem petospratna pagoda. Do Meiji reforme, šinto i budizam su se prožimali, pa je karakteristično, posebno za strukture obožavanja, da su se gradili i elementi svetilišta i elementi hrama.
Čuvena i posebno zanimljiva kapija na ulazu se renovira, kao i nekoliko objekata u kompleksu, pa smo obilazak ostavili za neku sledeću posetu. 

Taiyuinbyo (大猷院廟), mauzolej Tokugawa Iemitsu, trećeg Tokugawa šoguna, izgrađen je u neposrednoj blizini Toshogu svetilišta. Izraz je zahvalnosti jer su njegovom zaslugom hramovi obnavljani i građeni. Iako veoma atraktivan, izveden je skromnije da ne naruši dopadljivost svetilišta, jer je Iemitsu veoma poštovao svog dedu. Organizovan je na nekoliko terasa, okruženih šumom japanskih kedrova.

U najudaljenijem delu, ušuškan je mauzolej sa grobnicom Tokugawa Iemitsu (徳川 家光). 

Poseban utisak na mene su ostavile mnogobrojne lanterne raspoređene duž prilaznih staza i po dvorištu unutrašnjeg svetilišta. Mistična i svečana atmosfera u jesenjem pejzažu.

Šetnju smo nastavili van prostora Kulturne baštine Nikka. Sa brega smo se spuštali ka mostu i tu pozdravili mladence koji su, verovatno, žurili na svoje venčanje u jednoj od bogomolja. Svaka čast vozaču... 


Završili smo dan posetom jednom rezidencijalnom objektu, najmlađem od svega što smo videli u Nikku. Tamozawa carska palata, Tamozawa gayotei (田母沢御用邸) izgrađena je od delova palate u kojoj je živeo deo Tokugawa porodice u Edu. U Nikku je uobličena u letnju carsku rezidenciju kombinovanjem Edo i ranog Meiji stila, sa mnogim zapadnjačkim detaljima. Teško je oštećena u Drugom svetskom ratu. Danas se koristi kao muzej, impozantna struktura od 106 prostorija, jedna od najvećih drvenih građevina koja je opstala u Japanu. A to je samo trećina nekadašnje palate...

Obilazak vile nudi doživljaj japanskog načina života, svedene organizacije i strogog uređenja sa prožimanjem spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. Dugi koridori i hodnici nude obilje svetla i pokretnim staklima jedva primetno grade nejasnu granicu izmeću sobe i bašte. Prolazak njima je kao šetnja otvorenom ili zatvorenom verandom, a kliznim panelima zidova lako postaju produžetak živtnog prostora. Godišnjim smenjivanjem pejzaža negovane japanske bašte stanari borave tesno povezani sa okruženjem. lako se uočava duboko ukorenjena šinto filozofija i njihovo poštovanje i religijsko obožavanje elemenata prirode. Unutrašnja dvorišta omogućavaju svakom kutku doma dodir sa negovanim zelenilom.

Muzej čuva i nekoliko oslikanih panela iz Edo perioda, a razni kaligrafski detalji prisutni su na zidovima i kliznim drvenim vratima. 

Bašta koja okružuje vilu je, takođe, u japanskom stilu, sa biljnim vrstama koje se menjaju tokom godine i sezonski modifikuju pejzaž. Mi smo se zatekli u pravom trenutku da zateknemo vatreno lišće javora. 



Prolećnim izdanjem bašte dominiraće 400 godina stara trešnja. Nikko je atraktivan i za sakuru.


Nisko sunce je utoplilo gradske panorame dok smo se spuštali ka stanici. Lep isparaćaj, živopisni utisci. Videćemo se ponovo, kekkou.