Pre nekoliko godina na skijanju u Evropi grupa prijatelja je oduševljeno govorila o skijanju u Japanu. Isticali su veliki izbor staza, nesvakidašnji, suv sneg i obilje prilika za skijanje po neuređenom terenu. Dobra organizacija i dostupnost su nekako podrazumevane, ipak je to Japan. To su i jedine informacije koje sam imala o zimskim sportovima u ovoj zemlji. Znala sam da su organizovane zimske Olimpijske igre i... Ipak, kad smo se pakovali za selidbu, posebna kutija je bila odvojena za skijašku opremu i pancerice. Radovali smo se dolasku zime.
Dve velike skijaške regije su Hokkaido (北海道) i Nagano (長野). Veliko, severno ostrvo karakteriše sasvim drugačija klima i obilje snega, pa je zimi stvoreno za skijanje gotovo do maja. U letnjoj sezoni planinarenja, divljina i netaknuta priroda omiljen su beg iz Tokya, ambijent je mnogo svežiji od grada u kom vrelina i vlaga dramatično otežavaju dane. Zapadna obala glavnog ostrva Honshu (本州) uz Japansko more, dobija ogromne količine suvog, sibirskog snega. Nagano skijalištima dominira tom regijom, sledi Niigata (新潟市) površinski manja, ali sa metrima snega koji sezonu drže do kasnog maja. Letnja i zimska sezona ovde se delimično preklapaju, jer planinarenja i šetnje u tim Alpima Japana počinju u rano leto prepoznatljivom turom kroz kanjone pričišćenog snega, strana i po 20m.
Do nekih uopštenih informacija o skijalištima, prevozu, opremi nije teško doći, ali kada sam prešla na konkretne dane i planiranje, gotovo da sam udarila u zid. Primarno, što je veoma malo podataka na engleskom jeziku. Obično su to neke agencije iz Amerike ili Australije koje nude organizaciju za Japan. A zatim što, od organizacije skijališta, do smeštaja i prevoza, sve je jednostavno drugačije od naših navika.
Da bih napravila izbor gde skijati, obično upoređujem udaljenost, kilometre staza i raspoložive dane. Tokyo nema neku obližnju regiju za zimske sportove, ali je zahvaljujući dobrom transportu sve dostupno na nekoliko sati. Međutim, pojam malo-veliko skijalište i povezano skijalište, razlikuje se iz evropske perspektive. Obližnji austrijski Nassfeld, sa 100 km staza smatrali smo manjim skijalištem, idealnim za produženi vikend. Kada smo odlazili na skijanje na 7 ili više dana od Dolomita do Francuske, uvek su bila prostranstva sa 300km-500km nadovezanih staza, koje smo jedva uspevali da pokrijemo svakodnevnim, celodnevnim skijanjem. Kada sam otvorila prvi preporučeni region Hakuba (白馬), koja je na OI udomila nekoliko disciplina, malo sam se zbunila. Regija je usitnjena na desetak odvojenih poteza, koje nazivaju ski resort. Oni se nižu na jednoj strani planinskog venca, prateći put ili prugu. Svako ima nekih dvadesetak staza prosečne dužine od 500m do 2000m, od čega polovina budu početnički i tereni za zabavu. Povezanost tih skijališta najčešće znači da postoji transportna, a ne veza žicom. Skipass se kupuje dnevno, posebno za svaki od segmenata, i nije uobičajeno da se kupi petodnevni za sve, sa nekim popustom npr.
Naš običaj da budemo smešteni u apartmanu u kom možemo da pripremamo hranu i po želji idemo u restorane, ovde nije izvodljiv. Opcije su da se dogovori neki polupansion u hotelu i japanskom ryokanu ili da se iznajmi samo prenoćište, a za obroke snalazi po kafanama. To i nije tako strašna opcija na evropskim skijalištima, jer vreme na stazi ravnopravno prati apreski kroz veliki izbor restorana, kafića, pubova, picerija ili marketa. U Japanu, to pasivno uživanje uglavnom je vezano za hotel ili smeštaj, uz gotovo nezaobilazne termalne izvore.
Kada se na kraju sve sabere, grubo, troškovi su duplirani od skipassa do smeštaja i obroka.
Jednom smo našu zbunjenost preneli Japancima uz pitanje kako i gde organizovati skijanje na 7 dana, pa dobili još zbunjeniji odgovor Kako to misliš skijanje od 7 dana?!
Eh da..
Onda smo promenili pristup i sve je postalo mnogo jednostavnije.
Sunčan dan na snegu, bilo gde, od Kosmaja do Marmolade ili Nagana, meni je neprocenjiv. Lepota je lepota!
Zbog svog položaja u planinama, železnica ne prilazi tako blizu skijalištima. Obavezno je presedanje na neke lokalne autobuse, pa prethode malo planiranja i informisanja. Odličan početak u upoznavanju zimskih sportova u Japanu je Yuzawa (湯沢), smeštena u Niigata oblasti, veoma blizu zapadne obale.
Njena najveća prednost je dostupnost shinkansenom direktno iz Tokya. Desetak ski resorta raspoređeneo je dolinom kojom ide pruga, a Echigo Yuzawa i Gala Yuzawa su stanice brzog voza i skijališta. JR East ima finu pogodnost da uz kupovinu Kanto Pass propusnice uz malu doplatu pokrije vožnju do Gale koja inače nije u Kanto regionu. Sama propusnica je za 2 ili 3 dana i obuhvata brze i sve druge JR vozove i autobuse. Samo na putovanju do skijališta se isplati, tako da smo je mi uzeli na tri dana, dva potrošili na Galu, treći ostavili za dnevno skitanje. Zahvaljujući kratkom putovanju od 77 minuta, ovo skijalište je veoma popularno i na jedan dan. Sve je toliko pojednostavljeno, jer je zgrada železničke stanice, na sledećem spratu, baza skijališta sa početkom gondole koja vozi na brdo i početak staza. Tu su smeštene ogromne svlačionice sa ormarićima, rentiranje opreme, prodavnica i jedan restoran. Na sledećem spratu organizovana je dnevna soba i onsen, jer ova regija je još jedna banja u nizu. Na vrhu gondole, na brdu, organizovana je druga baza sa sadržajima, parkom za decu, restoranom. I to je to... Sneg i uživanje, metri i metri snega, Nas je sačekalo 4.3 m.
Dan ranije smo kupili Kanto Pass i rezervisali voz. Ujutru smo se prevezli do Gale, zahvaljujući propusnici dobili popuste na skipass, skije, ormariće. Na žalost, vreme je bilo dramatično. Oblaci, magla, vejavica...Tada smo otkrili lepu pogodnost da je Gala povezana žicom sa dva susedna skijališta. Ostavili smo taj veći skipass za lepše vreme, koje smo očekivali sutra. Opremili se za stazu i navalili. Strpljivo smo skijali naslepo, nemajući pojma ni gde smo ni kuda ćemo. Na stazi nije bilo mnogo optimista kao mi... ili ih nismo videli. Kada su se žice zatvorile u 16h, ručali smo na vrhu gondole i vratili po stvari. Ostavili skije za sutra, besplatnim malim busom koji povezuje skijališta prebacili do Echigo Yuzawe, gde smo u jednom skijaškom hostelu iznajmili sobu. Upravo je to jedno od dva resorta sa kojima je Gala povezana, a soba je tačno preko puta žice. Naknadna pamet koja će koristiti za buduće posete. Inače, ovaj hostel nudi smeštaj u zajedničkim sobama ili pojedinačnim u japanskom stilu. Uredan i čist, sa opcijom rentiranja opreme i naravno, onsenom. Pre krčkanja, prošetali smo naseljem. Kupili pirinčane grickalice i sake, izvideli kafanice.
Lažnu sliku o količini snega stvarale su očišćene ulice. Sa strane su gomile pokazivale nekoliko metara, krovovi su se beleli, a ulice su bez snega i leda? Ubrzo smo otkrili još jednu upotrebu termalnih voda...
Neshvatljivo je samo zašto sličan sistem ne koriste za zagrevanje prostora. Grejanje je u Japanu veoma oskudno. Najčešće se koristi klima ili neke plinske peći, a utopljavaju se samo neophodne prostorije, dnevne sobe ili u hotelu ta jedna u kojoj se boravi. Sake, onsen i futoni...nije nam bilo hladno.
Novo jutro i nov dan sa vedrim pogledom na okruženje!
Ne što nas je sunce i mirno vreme pratilo celog drugog dana skijanja, već je i temperatura bila na granici da se sneg ne topi, a da je toplo i bez tone garderobe. Prošli smo staze Gale Yuzawe, da sagledamo gde smo to juče bili. Obišli smo i veoma sličnu Yuzawu Kogen, a onda prešli i u treći resort Ishiuchi Maruyama. On je najstarije skijalište ove regije i verovatno duplo veće. Tada smo shvatili zašto su tako mali segmenti jedno skijalište. Čini se da su to sve različite uprave, što se ogleda u drugačijem obeležavanju pista, organizaciji, cenama, pravilima.U Ishiuchi Maruyama je postojala i opcija noćnog skijanja, kao i neke veoma duge staze, kafane i sadržaji na pola brda. Možda bolja baza od Gale za neke sledeće posete, imajući u vidu da je već autobusićima lako povezano.
Da, doći ćemo ponovo...lako je i lepo. A maj je daleko!
