Mnogo sreće mi donosi što je Tokyo okružen brojnim zanimljivim, živopisnim predelima i naseljima. Dnevni izleti, ali i produženi vikendi, sa dovoljno sadržaja i sezonskih osveženja, dosupni su na sat-dva vožnje. Na jug, nakon grada Yokohama, počinje Izu peninsula, rep kopna koji je zašao u more, od stena do peščanih plaža. U korenu tog poluostrva nalazi se Hakone regija, vekovima popularna zbog svojih kvalitetetnih termalnih voda. Na nju se naslanja Fuji-san, aktivan vulkan, koji sa okolnih pet jezera čini jedan od najupečatljivijih japanskih ambijenata za boravak u prirodi, penjanje, kampovanje, odmor ili samo upijanje lepote u svakom godišnjem dobu. A sve to zajedno je veliki Fuji Hakone Izu nacionalni park, lako dostupan iz Tokya, inspirativan u svakoj sezoni sa sadržajima za svačije afinitete.
Mnogo puta smo čuli od lokalnih prijatelja kako za vikend odlaze u Hakone, onsen izletište, sa prirodnim lepotama, planinarenjem i sjajnim pogledom na Fuji-san. Lep zimski vikend, garantuje dobar vidik u odsustvu vlage, a vruća banjska voda zagrevanje i opuštanje nakon celodnevnih niskih temperatura.
Iako je vulkan jedan od pojmova koje vezujemo za Japan, to valja doživeti. Ne samo u smislu aktivnog vulkana koji bljuje pepeo i lavu, pa sve filmski dramatično izgleda. I samo obično, životno, svakodnevno susretanje od oblikovanja predela do vulkanskog baljskog uživanja, dovoljno je uzbudljivo i drugačije od svega na šta smo navikli. Pomenuti Hakone (箱根) region okružio je Hakone planinu, uspavani vulkan koji je erupcijom pre 3000 godina oblikovao teren i stvorio jezero Ashinoko (芦ノ湖). On greje i termalne vode, bogate mineralima i veoma omiljene, pa je Hakone Yumoto banja popularna i rado posećena.
Manje od 100km na jug provezli smo se Odakyu železnicom koja propusnicom Hakone Freepass obezbeđuje priličnu uštedu i rasterećenje, jer nema brige oko organizacije, kupovine karata.
.jpg)
Propusnica se može kupiti na 2 ili 3 dana, mada je kružna tura, kojom se pokriva većina zanimljivosti, izvodljiva i kao dnevni izlet iz Tokya. Mi smo izabrali dvodnevno uživanje, sa prenoćištem na jezeru Ashinoko. U banjskom mestu Hakone Yumoto prebacili smo se na zanimljiv vozić, Hakone Tozan Line, drvenog, rustičnog enterijera, kao sa starih alpskih razglednica. Kolosek je uokviren drvećem, koje kad ozeleni pravi vijugavi tunel, a oko pragova i šina raste raznobojno cveće. Nikada ranije nisam videla kako rade železničke serpentine i mimoilaženja vozova na usponu. Nakon 400m visinske razlike dolazimo do odredišta Gora. Ova varošica ima svojih sadržaja i letnjih zanimljivosti, ali je nama poslužila samo kao transfer na sledeći neobičan vozić žičaru. Jedan mali vagon, pravolinijski se uspinje 1.2 km na bi nas prevezao na početak planinske žičare.
Iako nismo ni kročili van prevoza, oči su nam bile pune utisaka i pejzaža koje smo zamišljali u različitim sezonskim izdanjima. Nepredvidivo zimsko vreme nas je ograničilo za neke velike šetnje, ali je poslužilo da se upoznamo sa ovim krajem i zgrejemo u blizini vulkana. Prvo razgledanje smo planirali na prevoju, na kom se i žičara zaustavlja prvi put. Owakudani (大涌谷), prsotor oko kratera formiran poslednjom erupcijom, slikovito nas je podsetio da smo u gostima kod vulkana. Aktivna zona ispunjena toplim izvorima, potocima, izmaglicom i sulfatnim gasovima ostavila nas je bez daha. I to doslovno...
Karakterističan miris sumporne vode na momente je bio nepodnošljiv, dok se u vrelim potocima slivala od izvorišta. U njoj se za posetioce kuvaju jaja, pa im ljuska postaje crna, a veruje se da produžajavu život za 7 godina.
Tu je bio i Fuji-san, (富士山) da nam poželi dobrodošlicu. Fotografije ni približno ne dočaravaju impresivnost ovog perfektno oblikovanog vulkana, koji se čisto sagledava samo u zimskim mesecima. Razumljivo je zašto se smatra božanstvom i zašto je inspiracija pesnicima, slikarima kroz vekove.
Sa ovog prevoja, prema jezeru vodi nekoliko planinarskih staza. Nije preporučljivo ići njima u zimskom periodu, ali im se radujem za neko toplije vreme. Nastavili smo žičarom, koja nas je, uz sjajan pogled, spustila na obalu do doka sa kog kreću brodovi za razgledanje. Kad je već vreme ograničavajuće, izabrali smo da iskoristimo sve vožnje koje je pokrivala naša propusnica. Gusarski brodovi, šareni, ne mnogo japanski prevoze na svakih pola sata sa kraja na kraj jezera. Sa druge strane su dve varošice.
Pristali smo u Hakone-machi da bi prošetali do Moto Hakone, gde sam rezervisala prenoćište. Zanimljivo je da je ova ušuškana regija bila značajna u feudalnom Edu. Glavni putni pravac od Eda do Kyota, prolazio je baš kroz nepristupačan planinski teren Hakonea, a ove varoši su bile punktovi sa kontrolu robe i ljudi. I danas postoje očuvani, delom popločani šumski putevi kojima se stiže do banje Hakone Yumoto. Još jedna interesantna šetnja za toplije dane... Obnovljeni kontrolne zgrade, osmatračnice i uzani put uz drvorede visokih kedrova, kao istorijska razglednica.
Neplanski, šetnja do smeštaja se nastavila senovitom stazom uz obalu jezera... malo stepenica, žbunovi bambusa, malo uređenog sedenja, lepi vidikovci, klupe u snegu. Verujem da u letnjim danima ova staza krije svežinu u mirisu četinara.
Baš u sumrak smo došli i do smeštaja. Ovo je bilo naše prvo spavanje u tradicionalnim japanskim sobama kojima je pod pokriven tatami (畳) prostirkama. One se izrađuju od pirinčane trske i služe kao izolacija između poda i jastuka za sedenje ili dušeka za spavanje. Obavezno je biti izuven na tatamiju, bez papuča. Malo nameštaja koje postoji pomera se po potrebi da se prilagodi dnevnom ili noćnom rasporedu. Za spavanje se raspoređuju futoni (布団 ), koji se sastoje od dušeka i posteljine. Dušek se puni pamukom, vunom ili nekim savremenim materijalima. Pokrivač zavisi od sezone i ne razlikuje se od zapadnjačkih. Jastuk je nekada punjen zrnevljem, ljuskama heljde, a danas su upotrebi sunđeri i perje. Dobrodišlicu u sobi poželela nam je tradicionalno obučena Japanka, koja nam je pripremila čaj i pokazala gde se nalaze kućne haljine, yukata (浴衣). Ova odela se obično nose nakon kupanja i prilikom odlaska u onsen (温泉).
Pokušali smo da pronađemo večeru u nekoj od kafanica, ali smo se neprijatno iznenadili da su u 17h već bile zatvorene. Jedna je radila sat duže, pa nismo imali baš neki izbor. U međuvremenu, sneg je počeo da veje. Na obali, svetlela je Tori kapija Hakone svetilišta. U sobi nas je zatekao noćni ambijent. Vulkanski uzbudljiv dan i ukrčkane vode garantovale su dobar odmor.
Dobro jutro Fuji san!
Nakon jutarnjeg pozdrava nastavili smo šetnju oko jezera. Hakone Jinja (箱根神社) je šinto svetilište u šumi blizu obale. Crvena Tori kapija označava prilaz sa vode, koji se nastavlja dugim stepeništem. Mi smo prošetali obalom. Drugo svetilište je na jednom od vrhova vulkana Hakone i do njega se stiže žičarom.
Iako je bilo jutro, radni dan zatekli smo puno ljudi. Nadala sam se nekoj intimnijoj atmosferi...
Moju želju ispunio je nastavak šetnje uz jezero. Vijugava staza pratila je obalu, uglavnom sa obe strane ušuškana u zelene žbunove bambusa, koji su se povremeno blago razmicali, otkrivajući tajne puteljke za prilaz obali. Verovatno pecaroške staze ili za one željne osamljivanja na malim plažama.
Na vetrovitom vrhu Komogatake drugo svetilište Hakonea manje je posećeno i u sasvim drugačijem ambijentu. Nizak suv bambus, ostavlja utisak prostranog pašnjaka. Sa jedne strane je sjajan pogled na jezero i okolinu, a drugim pravcem dominira Fuji san.
Sa ovog vulkanskog vrha postoje i staze za šetnju, nije nužno ići žičarom. Neke vode do jezera, a neke na drugu stranu prevoja, ka Gori. Toplim vremenom broj aktivnosti se povećeva, pa su učestale posete i izleti u budućim danima sasvim sigurni. Hakone, kao deo Nacionalnog parka može biti proširen i susednim, magičnim Fuji san, okolnim jezerima. Pa ja uopšte nemam dovoljno vremena!
