Bili su nam prvi gosti. Japanski. Lazarev kolega sa suprugom i klincima. Uchida-san (内田様) nam je inače glavni japanski savetnik za sve teme. Strpljivo nam je odgovarao na sve početne dileme i pitanja tokom preseljenja. Upoznala sam ih prošle godine, kada sam bila u turističkoj poseti Tokyu. Najjači utisak na mene ostavili su klinci. Mlađi dečak, bio je beba, mala, crna, duge oštre kose, miran i pitom. Devojčica Narumi, imala je oko 2 godine, nakon početne stidjivosti koja je kratko trajala, srdačno je odgovorila na naše animacije, pa smo se sjajno zabavljali dečijim jezikom i osmesima. Tom prilikom smo razmenili poklone. Ajvar nije imao neki prolaz, a kada su čuli postupak pripreme zbunjeno su nas pitali -Šta tu uopšte vredno ostane? Dugo mrcvarenje kuvanjem nije karakteristično za japanske obroke. Međutim, domaći voćni džemovi i, naravno, kajmak izazvali su oduševljenje kod svih. Rakija šljivovica, prejaka je za njihove pojmove alkohola. Ali jedna blaža verzija medovače ih je oduševila. U kontejner smo za ovaj susret spakovali ručno pletene vunene čarape i džempere, znajući da Japanci izuzetno cene takve stvari, posebno od čiste vune. Našao se i med sa suvim voćem i raznim zrnevljem. Za dobrodošlicu i nekoliko domaćih likera sa voćem. Naravno sve začinjeno uzbuđenjem i spremnim kompletom papuča za goste, po japanskim običajima.
Kada su stigli, mališa je spavao, pa je nastavio da drema na našoj fotelji. Devojčica je skinula svoju obuću, pažljivo je složila u kraj da drugima ne smeta, protrčala nekoliko puta niz dug hodnik, a onda se umirila dok joj nije dat znak da se slobodno opusti. Tada su krenule vratolomije i zabava, ali uvek u granicama da se roditelji nisu oglašavali u nameri da je umire. Japanska deca su prilično velika, posebno u poređenju sa niskim i sitnim roditeljima. Veseli su i vragolasti, dinamični, izuzetno spretni, bez dečije trapavosti. Nekoliko puta sam bila zapanjena kako trče trotoarom i uvek se pažljivo zaustavljaju na pešačkom, bez da ih roditelji vode za ruku ili galame opominjuće za njima. Neodoljivi su, kao mali sumo borci, kosooki, okruglog lica i tršave kose. Sami brinu o svojim stvarima, nose torbice sa ručkom, kese, kišobrane. Roditelji im doduše i dozvoljavaju mnogo više slobode...nije retkost da dete sedne na ulicu, da se valja po podu, pesku, skeče po barama. Japanci uopšte, a posebno klinci imaju drugačiju termoregulaciju od nas, pa u zmiskom periodu u školu odlaze golih nogu i nose ukupno manje garderobe. Deluju otpornije i izdržljivije.
Čekajući kontejner sa nekim domaćim proizvodima i poklonima, dugo smo odlagali da ih ugostimo. Malo glavobolje sam imala šta da uopšte pripremim, jer mnoge sastojke koji su osnova srpske kuhinje ovde i ne mogu da pronađem. A besmisleno je da Japancima poslužim svoje improvizacije njihovih jela. Znala sam da Junko-san, supruga, voli hleb i peciva, pa sam napravila male proje od mešavine kukuruznog i heljdinog brašna. Te vrste ovde je nemoguće pronaći, pa sam očekivala da takvo pecivo sigurno nikada nije probala. Žalila sam što nismo imali nikakvog suvog mesa, koje je nezaobilazni sastojak našeg zimskog predjela. Uspela sam da pronađem kisele krastavčiće i šampinjone za pileću salatu. Za glavno jelo sam se silno razmišljala, jer iskreno i ne znam šta bi bilo naše osobeno jelo. Sarma? Kada sam u radnji videla beli pasulj, sinula je ideja o prebrancu. Prvo sam samo za nas probala šta ću da zbućkam. I prilično je uspelo. Zrna su inače krupnija od našeg. Kada sam ujutru pogledala preko noći potopljen pasulj, sačekala su me zrna kao komadi mandarine.
Našim gostima smo ponudili piće, probali su liker od višanja, orahovaču i liker od šumskih jagoda. Ubrzo su bili rumenih obraza, opušteni i pričljivi. Junko san se odlučila za orahovaču, a njen suprug za višnjevaču. A sve posluženo u grnčariji za sake. Šašavo!
Narumi je poželela da opere ruke pre večere. Podigla sam je da dohvati umivaonik, a ona me ostavila bez reči. Ne znam mnogo odraslih osoba koje nakon upotrebe speru sapun! Obrisala je ruke, složila peškir i odjurila za sto. Čini mi se da su svi uživali u toploj proji, ali mali Haruki posebno. Sedeo je kod tate u krilu i odvajao male komadiće. Koliko je trajala večera toliko je i on pružao ruku da dohvati novo parče. Bio je neodoljiv!
Pokušaj da pasulj jedu štapićima nije uspeo, pa smo im ponudili adekvatan pribor. Zanimljivo je da prvo nauče da se koriste nožem i viljuškom, pa tek kasnije prelaze na štapiće. Onda je uz zalogaje usledila serija zvunčnih izraza zadovoljstva i odobravanja ukusa.
Utisak je da su uživali u druženju i da im se svidela naša skromna ponuda srpskih jela. Nakon nekoliko piva, zamolili su nas za još likera. Japanci jedu i piju prilično puno, nesrazmerno njihovoj veličini. Samo se Narumi nije pronašla u prebrancu. Otišla je do mesta gde sam ostavila njihov poklon, inače veoma ukusne krekere, donela mi ga i ljubazno trepnula da joj otvorim. Nastavila je da krcka krekere uz kobasice iz pasulja.
Smisliti dezert bila je prava muka za mene. Uglavnom nedostaju sastojci na koje smo navikli, a ja i nisam neki majstor za vešte izmišljotine. Lava kolač mi se činio dovoljno atraktivno, a jednostavan za pravljenje. Japanci možda nisu majstori za pripremu slatkiša, ali ih majstorski smažu! Kombinacija tople čokoladne mase, sladoleda od vanile i svežih jagoda, koje su iz nekog razloga zimsko voće, dodatno je razgalila naše goste. Nestale su duple porcije. Neko obraza rumenih od likera, neko od zabave i uzbuđenja, prošetali smo da ispratimo naše japanske drugare do stanice. Narumi je sedela na Lazarevim ramenima, dečak je ponovo, sito dremao, Junko san i ja smo ćaskale... Lepi trenuci. Nestrpljivo ih očekujem ponovo.
.
.
.
Sledećeg vikenda, dobili smo fotografije devojčice iz parka. Kažu da je sama izabrala beli vuneni Sirogojno džemper.
.
.
.
Pre nekoliko dana, okupili smo se na ručku. Čak i da je samo ljubazna pažnja, lepo je videti ih odevene u naše poklone. Novi, dragi drugari.
