stenje i mahovina

Uvek se razgalim kad pogledam vremensku prognozu i ona samo najavljuje dane sunca. Šta god da radim vibracije su optimistične, energije ne nedostaje. A tu je i obilje mogućnosti u gradu i van njega, izleti, hobiji ili jednostavno udisanje proleća.

Tako smo protekli vikend proveli delom na sunčanim ulicama Tokya, a delom u planinarskim šetnjama osunčanim stazama planine Mitake san (御岳山). Ovo izletište se nalazi na manje od 2h od grada i, uz Takao san, spada u najposećenije dnevne begove iz metropole. Kao Kosmaj i Avala Beogradu... Iako se proleće oseća samo u danima sunca, a pejzaži još spavaju, boravak u prirodi je ipak inspirativan i blagotvoran. Sladak umor nakon celodnevnog pešačenja i oči pune utisaka uvek su dobar način da se završi sedmica.

Sam vrh Mitake san je lako dostupan vozićem koji savlada veči deo uzbrdice. Tu je naravno i planinska bogomolja uz koju se nalazi i malo naselje. Prvi put sam srela tradicionalne objekte strmog krova od trske. U senci drveća i planinskih strana, obrasli su mahovinom, pa izgledaju kao deo prirode.

Ovaj naporan, ali kratak uspon nije bio cilj naše šetnje. Otisnuli smo se dublje u brda, stazama koje prate planinske potoke i vodopade. Osim vitkih četinara, šumi su nedostajale krošnje. Ipak, pronalazili smo zeleno, ne visoko u pogledu, već nisko, među koracima. Prolećne padavine i toplo vreme podigle su vlagu, pa je meka mahovina ukrašavala bezlične tonove utabanih staza, mrtvog lišća i oborenih stabala. Nežne ponjavice, sjajne i sveže presijavale su se na blagim zracima koji su uspeli da se probiju do njih. Ovi šumski ukrasi okupirali su svaki panj, senovite uvale, vlažne stene.

Birali smo strmu stazu koja vodi do Nanayo vodopada. Veoma sporo, niz mnogobrojne prirodne stepenice, spuštali smo se do duboke, senovite uvale. Huk vode nas je doveo do krša i kamena u kom se planinski potok obrušavao. Sveža i sakrivena oaza u koju jedva da dopire malo sunca, omiljeno je stanište paprati i mahovine.

Metalnim merdevinama popeli smo se do šumovite doline koja prati reku. Tih nekoliko živopisnih kilometara uz vodu naziva se Bašta stenja. Šetali smo uz žubor, prelazeći vodu nekoliko puta kako je staza menjala obale. Suvo lišće, pospani pejzaži i vesele zelene stene razbacane oko potoka. Netaknuta priroda.

Tako nas je nekoliko uspona dovelo do Ayahiro vodopada. Tu smo pronašli i nekoliko religijskih obeležja, tori kapiju, sve uobličeno u mističnu japansku baštu vode, kamena i mahovine.

Dobru volju smo imali da se do podnožja vratimo stazom. Ipak, nepredvidivo vreme planinskih predela donelo je kišu i sumrak, pa smo pohitali da se ukrcamo na vozić kojim smo i došli. Ne žalim, padavine će doneti još svežih, zelenih krpica, ukrase za neke nove šetnje. Malo prirode sam ponela i u naš gradski dom.

Da mi zaigra osmeh dok pišem ove doživljaje.