dva lica Alpa

I trećeg dana našeg boravka u japanskim Alpima, Chubu Sangaku Kokuritsu Koen (中部山岳国立公園) u prevodu Centralni planinski nacionalni park, vreme je bilo nestabilno. To je očekivano planinski, ali uz podršku tajfuna koji je prolazio, sve je postalo mnogo zanimljivije. Naša planiranja, prognoze i taktiziranja šta kog dana da radimo nisu imala nikakvog smisla. Bilo je kako je moralo biti. Nepredvidivo i sjajno!
Dan smo počeli rano, uz podršku vedrog jutra, bez padavina. Zamislili smo da obiđemo masiv Hotake planine, koji uključuje i Oku-Hotakadake, treći japanski vrh. Da osmotrimo stazu za moguć uspon na vrhove, a zatim siđemo na drugu stranu, do Kamikochi platoa, jednom od planinarskih staza kojom se obično započinje uspon sa te strane. Ako ostane vremena prošetali bi platoom ono što smo propustili prvog dana uživanja uz reku Asuza.
Bus nas je poveo do jedne od najatraktivnijih japanskih žičara. Dvospratna kabina prevozi ogroman broj zainteresovanih izletnika i planinara, na visinu preko 2000m. Odatle se pruža savršen pogled na ceo masiv Alpa, vrhove, na Hirayu onsen i Okuhida dolinu. To sve, naravno, ako se vreme, kao nama, u međuvremenu ne pokvari. Nas je gondola dovezla u oblake.

Većina je ovde završila svoj izlet, a ostali su se otisnuli na prvi deo uspona od 90 minuta do planinarske kućice Nishiko. Ova putanja je počela laganom šetnjom po platou, a nastavila veoma žestokom stazom, gotovo stepenicama, sa veoma malo serpentina. Jednostavno uzbrdo. Malo po stenju, po drvenim gredama, preskačući klizavo korenje i blato, ali samo snažno uzbrdo. Penjači i oblaci...
Kao i svemu, Japanci penjanju i sportovima u prirodi pristupaju temeljno i ozbiljno. Kompletna oprema se nosi i na najskomnije šetnje, ogromni rančevi, u njima rezervna garderoba, lampe, hrana, primus, svi zveckaju medvedima, sreli smo i nekoliko cepina, zatim kamašne, ukratko sa svakog rafa alpinističke prodavnice po nešto. Osećam se golo svaki put kad prođu pored mene! Zapanjili su nas pojedninci koji su nosili i mrežice za insekte preko lica, mada smo ubrzo uvideli njihovu iskusnu mudrost. Sitne muve, u rojevima, uletale su u uši, nos, oči...a kod velikog napora i disanja na usta svaki čas sam ih pljuvala. Neverovatno! Kao što Laki reče
-Koliko god da odeš daleko od Srbije, komarci i blato nam ne ginu!

Mi definitivno u ovu avanturi jesmo krenuli malo goluždravo, ali zato uporno.
A onda se pojavio moj heroj dana. Dedica, sigurno 80 godina, peo se lagano, samouvereno, ravnopravno sa ostalima, noseci...ništa.

Heroj dana!

Kroz oblak se ukazala i planinska kuća. Tu su svi pravili predah, a onda se razvrstavali na dalje pravce. Po grebenu, u oba smera, nizali su se vrhovi ovog masiva, a niz brdo spuštala staza koja vodi skroz do doline reke. Mi smo se premišljali da li da nastavimo bar ka prvom vrhu udaljenom 2-3 sata. Nismo bili posebno opremljeni, ali nam se činilo da je najstrmiji deo u stavri iza nas. Ipak, vremenska prognoza nas je pokolebala, jer je predviđala moguće padavine za nekoliko sati. Tako da smo osmotrili kraj, upoznali se sa planinskom kućom koja je u stavri dom sa prenoćištem, kamp delom, popili kafu i polako krenuli nizbrdo.

Slična strma staza nas je očekivala i u silazu. Mnogo stepenika, raskvašene zemlje, drvenih potpora i polako nizbrdo. Oko nas je sve bujalo, silno zelenilo utopljeno u izmaglicu, pomalo mistično, a nailazili smo i na krpice snega. Sa svakim korakom kiša je postajala izvesnija, nežne, sitne kapi ubrzo su smenile malo krupnije, pa smo se kroz nepunih pola sata zatekli u pravom pljusku koji ne posustaje. Nismo ni mi, oprezno silazaći sada već dramatično raskvašenom, klizavom i blatnjavom stazom. Zar smo imali izbor... Kamikochi nas je očekivao na 3h sata silaza.

U konačnom rezultatu, doline smo se dokopali. Negde na pola puta, Laki me pitao, da li bih ovo uradila da sam znala šta će biti. Verovatno nikada svesno ne bih izabrala da tako nespremno krenemo, ali svakako je neverovatno i šašavo iskustvo. Nakon 2 sata silaza, shvatila sam da su lagane letnje pantalone potpuno mokre, teške od vode i samo što mi ne spadnu. Tada sam ustanovila da su mi i gaće mokre, verovatno i sve ispod jakne, samo je na sreću toplo, pa nema drame. Samo su čarape suve! Razmišljala sam kako bi mi dobro došao onaj japanski ranac, komplet opremljen... Eto, zna Japanac.

Kada je popustio tempo u dolini, postalo je i hladno. Ušli smo u kafanu da klopamo i zgrejemo se i to je bila najveća greška. Tek tada sam se smrzla, sedeći bez jakne. Nikad dočekati autobus za Hirayu onsen! Da li će nas uopste primiti ovako kaljave i mokre?
Kako sam se radovala onim divnim, vrelim kadama mineralne vode. Krčakala sam se i grejala ozareno razmišljajući o neverovatnom tajfun hajkingu. U međuvremenu, vreme se potpuno smirilo. Veče je bilo toplo, bez kiše, pojavile su se i zvezde. Činilo se da će nas ispratiti sunce poslednjeg dana u Japanskim Alpima. Samo da nam se gaće osuše...

I nisu...Ali jeste jarko sunce, dok smo pili jutarnju kafu i spremali se za polazak četvrtog alpskog dana.

Planina Norikura (乗鞍岳) je najjužniji vrh Alpa, treći po visini. Lako je dostupan autobosom i jednostavan za penjanje. Sa velikog parkinga, okruženog brojnim vidikovcima i manjim vrhovima kreću planinarske staze. Tu je i drvena putanja u dolini, za razgledanje cveća. Umiveni suncem, okolni masivi su delovali moćno i dramatično. Vrhovi su i dalje bili uvučeni u oblake. Nekoliko malih, plavih ledničkih jezera ukrašavalo je uvale, a u svakom još malo neotopljenog leda.
Dobrodošlicu nam je poželeo - medved! Da, baš tu među silnim autobusima, penjačima, turistima, po vedrom i sunčanom danu, došao je da mu ne odemo bez pozdrava.

Prva šetnja za zagrevanje je kratka staza do vrha Fujimi (富士見岳). Ovde je već veoma oskudno zelenilo, pa se šeta po pravoj kamenjarskoj, alpskoj ruti. Nakon pola sata, vidik je veličanstven.

Ruta se dalje spušta sa ovog brega i vodi laganim usponima ka planinarskoj kući u podnožju strme staze za vrh. Nekoliko divnih jezeraca, još uvek u ledu. A tu je i jedna cela padina snega , popularna za skijanje tokom leta. Mora da mnogo vole da skijaju, kad uporno nose skije uzbrdo i tako ukrug.

Duga zmija penjača vodila je pod oblak. Vetar je silno udarao, ali i prijatno rashlađivao. Teren čini zanimljiva mešavina vulkanskog stenja i raznobojnog kamenja, uz malo otpornog planinskog bilja. Ovde nije bilo kiše, vlage, buba ili blata. Klasična planinarska šetnja na 3000m, skoro kao kod kuće.

I ovom prilikom me oduševio odnos Japanaca prema prirodi, sportu, drugim šetačima. Svi učestvuju, svako ima svoj ritam, niko ne forsira, brinu jedni o drugima, posebno o okruženju. Veoma su vitalni, spretni i spremni za aktivnost, a najviše je ljudi od 50 i više godina. Tu su i bebe koje roditelji nose, a mene je sasvim kupila devojčica od najviše 4-5 godina, koja je polako, četvoronoške, uporno pela ka vrhu. Sa njom roditelji i stariji brat. Bez mnogo drame, malo nakon nas, stigla je do vrha. Mali heroj!

Heroj dana!

Pod vrhom, minijaturna koliba nudi toplo piće i skrovište u slučaju lošeg vremena. Tu je i pauza za odmor, obrok i izležavanje na suncu koje se ponekad i probije kroz tanke oblake. Na samom vrhu, mala planinska shinto bogomolja. Kad se otvori vidik od njega zastaje dah. Zeleno, bujno, planine, vrhovi, obronci...u nedogled.

Silaz smo odskakutali, euforični i ispunjeni ovim blistavim danom i lepom šetnjom. Obišli smo sve okolne vidikovce, razgledali stazu alpskog cveća, potoke, nadali se medvedu, trošili intenzivno vreme koje nam je ostalo na raspolaganju do povratka u onsen i sačekivanja prevoza za Tokyo.

Planine su prelepe. Okrepljujuće. Čak i uz sve promene vremena, planova, žive slike za pamćenje pune srce. A sladak umor koji se nakupio danima, sa vrelom vodom je otišao još dok smo čekali autobus.