Nakon prve posete Tokyu, u zimskom periodu, pre nekoliko godina, brzopleto sam izrekla zaključak da mu nedostaje zelenila. Vremenom sam izoštrila oko da prepoznajem japanske načine urbanog ozelenjavanja, male i velike oaze koje privlače stanovnike u svako doba godine, bar za nekoliko dragocenih trenutaka meditacije. A nisam se u svom životu zateklu u društvu koje toliko vrednuje i poštuje prirodu, istinski joj se prepuštajući. Taj saživot, čak i u ovako urbanoj sredini, uočljiv je na svakom koraku.
Veliki gradski parkovi, nisu brojni u uskom jezgru, ali su zaista veliki. Kada vreme dozvoli, okupiraju ih hiljade posetilaca, turisti, mame i deca, umetnici, vežbači, zaposleni na pauzama za ručak, a najsimpatičniji prizor su kratke dremke na travi, uz obavezna bosa stopala! Parkovi su najsličniji zapadnjačkom doživljaju parka, otvoreni su za posete danu i noću, bezbedni u svako doba. U njima se organizuju i razna kulturna ili sportska dešavanja, koncerti, buvlje pijace, radionice, parade.
Yoyogi koen (代々木公園), Jojogi park uz obližnju najveću gradsku shinto bogomolju Meiji Jingu (明治神宮), je verovatno najveća zelena površina u centralnom delu grada. Omiljen je za sve aktivnosti na otvorenom, piknik, izležavanje, sport... Posebno je atraktivno ogromno ginko drveće, koje u bojama jeseni dobija zlatnožutu boju.
Ueno Koen (上野公園), Ueno park je verovatno najposećeniji park Tokya. Pored toga što je smešten uz jednu od najvećih stanica, tu su i brojni muzeji, zoo park, drvoredi trešanja. Istorijski je blisko vezan za Tokugawa šogunat, pa obiluje hramovima i mauzolejima, obeležjima prošlih vekova.
Tokyo u malom.
Bašte, posebno bašte u japanskom stilu, jesu nezaobilazna turistička atrakcija i zaštitno lice japanskog stila. One nisu velike površine kao parkovi, imaju i ograničeno radno vreme, plaća se ulaz, ali su zelena umetnička dela, japanska umetnost ozelenjavanja u punom sjaju. Neke od njih postoje vekovima. Za razliku od građevina, bašte su uspele da prežive požare i rušenja, u njima su neki borovi i drveće stariji od svega što je čovek stvorio u ovom gradu. Svako godišnje doba donosi novo lice i uvek se brižljivo biraju biljke, oblici i motivi koji će svakoj sezoni dati osobenost.
Shinjuku Gyoen (新宿御苑) je velika zelena oaza nedaleko od Shinjuku stanice, najprometnije tokijske. Sastoji se od japanske bašte, engleskog i francuskog vrta. Iako se smatra parkom, mnogo više potseća na veliku baštu, posebno što ima ograničeno radno vreme i ulaz se naplaćuje. Popularna je u sva godišnja doba. Cvetanje trešnje ili boje jeseni i začas se oformi kolona na ulazu.
Koishikawa Korakuen (小石川後楽園) je prvi japanski vrt Tokya koji sam posetila. Bila je zima, bašta spakovana za zimski san, a ja sam ipak ostala opijena. Prva ljubav.
Hama Rikyu (浜離宮) je tradicionalna bašta smeštena u samom centru poslovnog dela grada. Veoma je zanimljiv pogled na refleksiju visokih, staklenih zgrada u mirnim, vodenim površinama urednog vrta.
Rikugien (六義園) prikazuje scene iz japanske pesme i smatra se jednom od najlepših bašta, pravim primerom Edo stila sa centralnim jezerom, uzvišenjima, biranim stablima koja se menjaju kroz sezone.
Kokyo Higashi Gyoen (皇居東御苑) je istočni vrt carske palate, koji je otvoren za javnost. Formiran je na prostoru drugog prstena odbrane nekadašnjeg zamka Edo. Od građevina jedino su opstali masivni temelji kule.
Drvoredi ginka su neverovatno živopisni, posebno u zimskim danima decembra, kada su sva druga stabla ogoljena. Žuto lišće razgaljuje prolaznike i popravlja raspoloženje. Često se upotrebljava kao akcentovani ukras dugih bulevara.
Karakteristično za Japan, nema bačenog prostora. Sve je izgrađeno ili uređeno, ne postoji ničija zemlja, zapuštena ili ogogeljena. I najmanji grumen se oplemenjuje u zelenilo. Tu, naravno, prednjače velike poslovne zgrade, koje uvek imaju neka mala polja za relaksaciju zaposlenih i pauze za cigaretu ili ručak.
Ne zaostaju ni privatne kuće, zgrade, male radnje. Svako pokazuje ljubav i brigu, zajedništvo sa prirodom.
Jedini primer kada je dozvoljeno uzurpirati javni prostor, jesu saksije za cveće!
