Posle godinu dana, pustila sam promo video o lepotama ove zemlje i oduševljeno konstatovala da sam većinu upoznala.
Naučila sam da nemam pojma o istinskom pojmu urbano, nemalograđanski.
Posle godinu dana, mogla sam da otvorim mapu Japana i da kazem Šta jos želim da vidim, šta mi nedostaje da upotpunim sliku, šta želim da ponovim.
Još jedino shabushabu još nisam okusila.
Naučila sam da su Japanci veoma glasni, pa mi prija.
Jedu i piju nesrazmerno svojoj veličini.
Shvatila sam da je sve tako blizu, tako lako, ako otvoriš srce i misli.
Nikad ponosnije nisam nosila svoju visinu, štikle, nego ovde gde sam najviša.
Godinu dana i nekoliko srećnih i nesrećnih okolnosti je više nego dovoljno da prebereš i razaznaš prijatelje, naučiš sitne životne filozofije i postaneš mnogo zadovoljniji sobom.
Učenje, upoznavanje tek predstoji, malo o Japanu, mnogo o sebi, ali mi nikad nije bilo milije da se tome prepustim.
Nisam mogla da pretpostavim da godinu dana traje tako kratko!
Ova tema je trebalo da bude završena pre nekoliko meseci, ali sam se malo opustila. Taman da sačekam i prve goste, pa zaokružim ovo iskustvo. O mnogim zanimljivostima sam pisala, dnevna događanja, putovanja, sitnice koje nam prijaju, a nove teme se svakodnevno otvaraju. Spisak načetih je sve duži, sve manje vremena da im se posvetim.
Zamolila sam bliske osobe da nam postave pitanja kojima bismo opisali prethodne mesece boravka i ukupan utisak, emocije, navike. To mi se činilo kao dobar način da upotpunimo ovu japansku razglednicu.
Šta je to što biste iz Japana poneli u Srbiju i obrnuto?
L - Od tih materijalnih, prenosnih stvari poneo bih iz Japana kompletno kupatilo. Organizaciju toaleta kao koncept odvojenih celina, ali i sam prostor za kupanje, sa svim tim zanimljivim funkcijama, kućnim onsenom, saunom, odvojenim delom za uživanje i tuširanje.
Poneo bih japansko piva! Ima ih milion i sva su baš dobra.
Ovde mi nedostaje malo izolacije u prostoru, na primer duplo staklo na prozorima. Od hrane ne nedostaje puno stvari, osim cvekle i lubenice. Cvekle ovde uopšte nema, a lubenica ima, ali bi bankrotirali kad bismo ih jeli u onoj količini kao u Srbiji.
N - Iz Srbije bih donela mašinu za veš koja na prvom mestu koristi toplu vodu, ali i opciju horizontalnog bubnja. Jezivo mi je više da veš ostaje poluopran, da svaka tačka ili fleka traži poseban tretman, a da ne govorim o kuvanju u šerpi na šporetu. I cvekla, želim cveklu u Japanu, sir, kajmak, mlečne proizvode!
Odavde bih ponela sve te divne hobi materijale, alate, papire.
Kakve pozitivne promene i navike je doneo život u Japanu, a koje su negativne?
L - U našem ličnom odnosu najupečatljivija je nevervatna bliskost koja se razvila u Japanu. Iako smo unapred strahovali da mnoge porodice prođu kroz teške krize i probleme, mi smo srećom ušli u onu malobrojnu grupu kojoj je ova nova sredina bila veliki iskorak u bolje. Ovde smo takođe i mnogo rasterećeniji, jer život u uređenoj sredini smanjuje konfliktne prilike na bilo kom mestu, nema nervoze oko nevaspitanih ljudi, bahatog ponašanja, prilika u državi.
Kao i lokalci, malo više pijemo, ali ne iz muke nego iz čistog zadovoljstva - kao što rekoh, piva su im baš odlična.
Isharana je kvalitetnija, same namirnice, voće, povrće, a i sveukupna organizacija obroka. Nema akcenta na brašnu, testu, nismo uveli ni pirinač kao deo svakodnevne ishrane. Meso je dodatak jelu, a obilje salate, pečuraka, povrća i voća osnova svakog jela.
 |
| Shinto shrine po snegu |
 |
| Jesenja izmaglica |
 |
| Tajfun planinarenje |
Da li biste ostali trajno u Japanu?
L - Kratak odgovor je ne. Lepa je to zemlja da se obiđe, upozna, ali je nemoguće integrisati se, veoma je teško formirati porodicu bez dubokog poznavanja običaja i učestvovanja u društvu. Imam utisak i da Tokyo nije prijateljsko okruženje za decu, ima igrališta, vrtića raznih zanimljivosti, ali pustiti dete da samo izađe na ulicu - teško. Sa druge strane, posao i radna etika su prilično čudni.
N - Sa tog aspekta, mislim da precenjujemo Srbiju. Većina prijatelja u Beogradu svoju decu moraju u potpunosti da prate u dnevnim aktivnostima, dok u Tokyu ona veoma rano postaju samostalna i nemali broj puta sam ostala zatečena videvši klince kako sami koriste metro i gradski prevoz. Sve je organizovano, sugrađani brinu jedni o drugima, nema tog sitnog kriminala ili neke bahatosti. Ovo jeste veoma urban, veliki grad, izaziva jedno strahopoštovanje, ali je, po mom mišljenju, daleko humaniji za život od Beograda. Ipak, razlog zbog kog ja ne bih mogla trajno da ostanem ovde, jesu veze, porodične na prvom mestu. Dok god imam roditelje i rodbinu za koju sam vezana i oko kojih se okreće moj svet, ja ne mogu trajno da boravim udaljena od njih. Rado bih ostarila u Tokyu, njihov odnos prema starima je vredan divljenja...
Da li je godinu dana dovoljan period da se čovek sa naših prostora navikne na različitosti nove sredine?
L - Pitanje je koliko hoćeš da se navikneš i uklopiš. Posle nedelju dana naučiš da se krećeš po gradu, posle mesec dana već si upoznao kuhinju, posle 3 meseca neki sledeći stepenik, a onda nakon godinu dana imaš prilično zaokružen život. Postoji progres. Ogromna je razlika da li od početka znaš jezik ili ne. U našem slučaju, da smo u preseljenju morali samostalno da se bavimo birokratijom, traženjem stana, bez znanja japanskog, život bi nam bio nemoguć. Ovako smo em imali pomoć prilikom svih tih radnji, em imali konstantu svest da smo tu na ograničeno, pa nam stvari tipa jezik nisu bile visoko na listi prioriteta, zbog čega sigurno dosta propuštamo, ali je to balans koju smo rešili da napravimo kako bi nam sve bilo dovoljno lagano, a opet dovoljno zanimljivo.
N - Na pozitivne i lepe stvari čovek se preko noći navikne. Prvo se iznenadi, pa oduševi, a onda saživi. Sa onim što je osobeno, japansko, potrebno je mnogo više vremena, razumevanja i bavljenja, a za neke stvari je i nemoguće navići se. Navikne se da ih gleda, ali ne i da postanu deo lične svakodnevice. Navići se u smislu integrisati se, nije moguće nikada. Dok se oči ne iskose...
Mislim da je najvažnije koliko hoćeš da se prilagodiš, da učiš, koliko si otvoren za drugačije. Ako kreneš sa mišlju -ja ne mogu da živim bez hleba.. onda u Japanu život nije lep, na to se ne možeš navići. Japan jeste jedna od najegzotičnijih zemalja, ali zahvaljujući tome što je humana i civilizovana, navikavanje je lako i život je lep. Eto, mi smo primer, da bez reči japanskog, posle godinu dana ništa nam ne manjka i odlično se snalazimo.
Šta biste od japanskog načina života usvojili za sebe?
L - Kooperativnost, svi su obazrivi i uljudni. Solidarnost i briga. Čistoća do koje se dolazi i svešću da iza sebe ostaviš, bar onako kako si zatekao. Kolektivni duh, da svi nešto zajednički urade, pa zajedno i uživaju. Isto tako, u treškim trenucima, svi smo jednako pogođeni, pa nema laktanja i prolaska preko reda. Primena toga je uočljiva na svakom koraku.
Bezbrižnost je još jedno stanje koje bih voleo da se nastavi. U smislu da je sve u zemlji rešeno, ali niko nije postao bahat. Kao jedan panker sa mečkicom kog smo sreli... Snagu ne trošiš na elementarne stvari, već na nešto što ti prija, hobi, sport, ljude i gledaš svoja posla. Nema vandala.
Život u prirodi, u skladu sa prirodom. Ljubav prema svemu što nas okružuje, planine, bilje, bašte. Mnogo vremena provedenog van kuće, izleti, piknik. I pre nego što smo se preselili stalno sam dramila da ponesemo ručak i odemo negde u prirodu. Ovde je to uobičajena slika i ne želim da je promenim. Divno mi je videti ljude na pauzama za ručak, kako ponesu svoje bento kutijice i izađu u obližnji park. Malo meditiraju na suncu, u tišini, uživajući u tim dobro izbalansiranim obrocima.
Na šta nikako niste mogli da se naviknete dolaskom u Japan, a bilo je drugačije od svakodnevnih navika u životu u Srbiji?
L - U početku je bila panika oko kreditnih kartica - ovde jednostavno ne postoje tj. jako se teško dobijaju i nisu toliko zastupljene, što se činilo kao prepreka na koju ćemo teško da se naviknemo. Onda smo se brzo navikli na keš, a i na online kupovinu bez kartica (naručiš, oni isporuče, a onda platiš ili na vratima ili ti daju uplatnicu kojom platiš kad stigneš). Drugo, pranje veša u hladnoj vodi mi nikako ne ide u glavu, i pored svih tih naprednih deterdženata i enzima. Svaki put opsujem napredne tehnologije, dok se krčka šerpa sa gaćama i peškirima.
N - Ništa. Da, pranje veša u hladnoj vodi.
Da li bi naš izbor ponovo bio Japan, da li je ispunio očekivanja?
L - Ukratko da i da. Lepa je zemlja, rasterećeno i bogato društvo, a i nama prija u ovom trenutku. Ko to ne bi po 100 puta?
Da li u Japanu nailazite na nešto što neodoljivo podseća na Srbiju? Ili se, ipak, osećate kao na drugoj planeti?
L - Ljudi imaju 2 ruke i 2 noge (uglavnom), ali tu prestaje svaka sličnost. Pismo je drugačije, način komunikacije, kretanje ulicom, logika, razmišljanje, sve je kao da smo na novoj planeti.
Mada...kada smo bili deca, ta sećanja su veoma slična nekim današnjim situacijama u Japanu. Ambijenti banaka, opština, velike robne kuće, to je blisko našim osamdesetim, socijalizmu.
N - Novak Đoković na reklamama. Na žalost, Srbije se setim po negativnim primerima.
Ali se ne osećam ovde kao na drugoj planeti, ne u nekom dramatično savremenom, nehumanom ili negativnom svetlu. Naprotiv, osećam se divno!
I ja imam ta podsećanja na osamdesete. kada sam odazila kod mame u biro, sad mi je tako kad uđemo u opštinu. I pušenje u kafani. Mada, ovde radi ventilacija, pa ne nosim kafanu kući.
Šta želite da zateknete po povratku u Srbiju?
L - Ovo pitanje je depresivno. Na broj - sve prijatelje i rodbinu (isti ili veći broj, nikako manji), manje političara, starleta i tatinih sinova, a više radnih ljudi. Na kvalitet - svest o kolektivu, strpljenje iako žuriš, osmeh iako ti nije nidočega.
N - Lepši život, bolje prilike za ljude, bolje ljude koji stvaraju te prilike. Probuđen kolektivni duh. Drage ljude, zadovoljne i ispunjene.
U interakciji sa ljudima, koja su najbolja i najgora iskustva?
L - Dobra iskustva stičemo dnevno, počev od prodavačice koja superpažljivo uvija voće kad pakuje u kesu i vraća tačan kusur, preko pijanog tinejdžera koji je za novu godinu iskoračio na ulicu, a onda se poklanjao i izvinjavao automobilu koji je prolazio, do vlasnika mini-hotela koji nas je prebacio u veću sobu, iako je nismo platili "jer je slobodna, a nama će biti lepše".
Neprijatno iskustvo je susret sa jehovinim svedocima u Hiroshimi. Posebno što tu zloupotrebljavaju tragediju celog Japana. Slična situacija je i čivek koji naplaćuje TV pretplatu i njegov, malo sektaški pristup.
(U knjizi 1Q84 japanskog pisca Haruki Murakami, službenik NHKa, uvek vodi svog malenog sina, da bi povećao procenat naplate...)
Dosadna situacija iz banke, kada sam popunjavao neke dokumenta i morao da pišem kanjima. Uporno su me terali da to uradim sam, pa po cenu i pet pokušaja. Nije im padalo na pamet da oni to nažvrljaju.
N - Toliko su nam se pomerili kriterijumi i očekivanja, da mi je veoma teško da odgovorim na ovo. Od prvog dana, srdačnost i istinska pažnja meni ostavljaju najjači utisak. Sada smo se navikli, pa kad izostane to bude negativan utisak. Iako nije lično vezano za mene, mnogo mi vredi to što za ovo vreme nisam videla ni jednu jedinu bahatost, grubost. Galama je rezervisana samo za vesele sutuacije u kafani.
Pozitivni primeri su bilo koje obraćanje Japancima za pomoć. Oni to dožive odgovorno i potpuno se posvete da ti asistiraju.
Deca su neverovatno iskustvo. Toliko spretni, snalažljivi, samostalni i prelepi. Tu žalim što ne znam jezik, da razumem kako ih roditelji vaspitavaju. Nikad nisam bila svedok neke frke i galame u cilju usmeravanja, psovke ili udarce da ne pominjem.
Nervira me što i kada vide da ne govoriš japanski, da ih ne razumeš, uporno nastavljaju da pričaju. Nekoliko puta smo imali to, za mene neprijatno, iskustvo japanske gostoprimljivosti. Rešenost da, po svaku cenu, kad naume, odrade svoj deo posla, bez obzira da li je ugodno, smisleno. Poslednji primer je situacija iz turizma, smeštaja koji je imao zajedničke toalete. Gospođa koja održava, došla je da očisti toalet u kom sam bila. Nakon što je zdrmala zaključana vrata kabine, stajala je ispred, čekajući da završim. Ja u pola posla, a neprijatnosti nikad kraja. Takođe, obično ne čekaju vreme da gosti odu iz hotela, nego od sabajle sređuju i lupaju. Iako pitanje nije usmereno na ovakve situacije, eto to mi je vredno pomena.
S obzirom na kulturološke razlike, sta jedan Srbin nikako ne bi trebalo da uradi kada upozna lokalce?
L - Ništa nije tako uvredljivo, jer su Japanci svesni da su osobeni i da smo mi stranci, da je veliki zadatak snaći se u svemu, naučiti sitne detalje. Za sve to postoji reč Gaijin (gaikoku - strano, jin -osoba, nastaje gaikokujin, gaijin).
Nije poželjno pušiti na ulici, osim na označenim mestima. Mahanje štapićima i zabadanje štapica u pirinač ili ljubazno opomenu, ili oproste. S tim u vezi, jako cene kad neko zna i poštuje lokalne običaje, pogotovo one neintuitivne, tipa rituale vezane za klopu i piće i slično.
N - Da ih izljubi.. Za moj ukus, divan običaj kod Japanaca je odsustvo tih intimizacija koji podrazumevaju rukovanje, pipanje, grljenje, cmakanje. Osmeh i blago klimanje glavom dovoljan su izraz srdačnosti. U slučaju da se kod nekog dolazi u posetu, obavezno je izuvanje.
Opšte je poznato da Japan pogodi veliki broj zemljotresa tokom godine. Koliki vam je sto u stanu i da li se zajedno zavlačite pod isti kada počne da se trese?
L - Da se Japan često trese - trese se. Prosečno, 5-6 zemljotresa dnevno na celoj teritoriji. Od svega toga, tek se 10ak godišnje osete u Tokyu, a i ti prođu relativno nezapaženo, pogotovo ako se dese u pola noći. Za svo ovo vreme smo zapravo osetili 3 dobra zemljotresa koja su trajala ispod 10 sekundi i pošla bez ikakvih posedica. S tim u vezi, nemamo veliki sto niti računamo na sto, ako se nešto gadno desi - kažu da to štiti glavu od stvari koje mogu da padnu, ali da je relativno loše mesto za sakrivanje u slučaju velike opasnosti. Najbolje je pored nosećhi stubova i pored (ne ispod) kreveta. Što? Nemam pojma, al verujem.
N - Ne, mi smo hrabri, nigde se ne zavlačimo. Bez šale, pogrešno su nas učili kako se ponaša u slučaju zemljotresa. Mada, njihova pravila su prilagođena njihovim zemljotresima i njihovom sistemu gradnje.
Iako mi je zamisao da posebno opišem zemljotrese, vanredne situacije i pravila ponašanja, da se malo dotaknem i sada. Najinteresantnije iskustvo je bilo na samom početku, prošlog septembra. To je bio najjači zemljotres do sada, meni posebno upečatljiv, jer sam bila na 16om spratu. I to na veštačkom terenu, koji po pravilu malo amortizuje udar, ali onda dugo ljulja. I tako je i bilo, prvo se dobro streslo, krckalo i puckalo, a onda ljuškalo i umirivalo, kao na talasima. Nije bilo neke panike, samo pozitivnog uzbuđenja. Možda je to zato što sam ja potpuno uverena u superiornost Japanaca, što sam nekako lakomislena i te sile prirode ne doživljavam dramatično.
Da li Japanci kopiraju naše fore ili imaju sličan smisao za humor?
L - Izuzetno ne. Par viceva koje sam ispričao su uspeli da zbune sagovornike i dovedu do "kako to mislis" pitanja, da mislim da se uopste ne šale na isti način. Meni još niko nije ispričao ni jedan vic pa ne umem da kažem da li vic, kao vrsta komunikacije, uopšte postoji ovde. Sa druge strane, smeju se kad pricaju nešto međusobno (što ja ne razumem), pa ili imaju neku drugu zamenu za viceve, ili me ogovaraju :)
N - Japanci nemaju humor. Mada ja i nemam neki kontakt sa njima, ali sam zapazila da obično karikiraju smejanje, zabavu, sa ciljem da atmosfera postane usiljeno opuštena. Žene se veštački kikoću, muškarci su opušteni tek kad su pripiti.
Sarma ili suši?
L - Soba ili Okonomiyaki! Sushi je lep ponekad, ali ne jedemo često zbog dosta pirinča. Soba je baš fina i prija uvek - leti topla, zimi hladna. Okonomiyaki je više događaj u kafani i povod za piće nego što je zapravo jelo, mada se uvek ožderemo propisno. Sarmu ni kod kuće nešto nisam voleo preterano, ali bih se dobro razmislio na temu prebranca i toga šta mi je tu draže.
N - Više mi se dopada njihova hrana za svaki dan, ali sarma nekad tako zamiriše, čak i u Japanu. Naša hrana je divna, za ponekad, njihova za svaki dan.
Šta crtaju deca u Japanu?
Naši divni prijatelji Uchida, će nam poslati neke dečje crteže, pa ćemo imati opipljivo.
Šta jedu deca za doručak?
Japanska deca jedu pirinač, za sve obroke. Alga Nori (海苔) je ključ da se pirinač ne raspadne, a poboljšava ukus i hranljivost.
 |
| To je ta magična Nori |
 |
| Njam, prava stvar! |
Koje japanske biljke i cveće biste posadili u seoskoj bašti?
L - Šiso (Japanski bosiljak, Perilla frutescens, jedu se listovi, a ukus je između nane i limuna) je definitivno nešto što smo već doneli da se posadi kući, a donećemo još. Osim toga, voleo bih da u blizini imam i japanski čempres, Cryptomeria Japonica. Ginko je lep, ali sporo raste i smrdi, pa nisam bas neki ljubitelj ideje da se nosi u Srbiju.
N -Divno je imati ovakvo obilje pečuraka na raspolaganju, tokom cele godine. Bez daha me ostavlja japanski čempres, star vekovima. A tek kad zamiriše...
Da li zaista imaju kućne robote i valjaju li čemu?
L - Pa i nemaju. Vole robotiku, ali više u domenu stripova i filmova, nego u praktičnoj dnevnoj primeni. Više "kućne automatizacije" sam video u Americi, nego ovde.
N - Nemaju robote, ali ovakav izbor aparata za sve namene i prilike se retko sreće. Ni manjih kuća, ni većeg broja pomagala.
Može li burek da se zavije od algi?
L - Pitaćemo Turčina koji ovde prodaje šavarmu.
N - Moguće, mada je lepše zaviti alge u burek.
Da li ste videli nindžino lice?
L - Nisam video ni ninju ni njegovu senku. Brz je kao munja.
N - Jedan je bio prijateljski raspoložen. Ali nije dozvolio da se slikamo. Možda je divčo!
Da li su kockaste lubenice podjednako ukusne kao i okrugle?
L - Nismo probali, ali kažu da su kockaste za ukras. One okrugle su ukusne i slatke, ali skupe.
N - Kockasta još i nekako, ali žuta i bela! Neke stvari ne treba menjati. U prodavnici može da se kupi krastavac koji je u preseku uobičajeno, krug, ali sad oko praznika, nude i presek zvezdica ili srce.
Na žalost, nemam više pitanja, a baš mi se piše...
