Prošle jeseni, u danima preseljenja, posetili smo Nikko. To je bio i naš prvi kompletan izlet u prirodi, vikend odmor, od kada smo došli u Japan. Vratila sam se puna utisaka, euforično sam prepričavala i jako dugo se prisećala, gledajući fotografije. A bili smo u, verovatno najmanje zanimljivom, novembarskom izdanju. Ponavljala sam da ove moramo uživati u svim sezonama, letnjem osveženju uz jezersku vodu, prolećnim nijansama zelene, posebno snežnim scenama močvare. I eto zime...
Nestrpljivo sam hitala da prošetam prošlogodišnje staze, sada zavejane. Kada smo kretali iz Tokya, nisam imala pojma da li nas uopšte očekuje sneg, koliko će biti hladno, kakvo je vreme. A bilo je savršeno... Sunce, mestimični oblaci i pahulje, mir, tek po neki entuzijasta kao i mi, koji uživa u zimskom doživljaju prirode.
Sada smo prvi put videli malo jezero Yunoko, koje u prevodu znači jezero tople vode. I zaista, na mestima mineralnih izvora, površina vode je u izmaglici i isparenjima, dalje od njih, rashladjena, a veći deo jezera je zaledjen i pokriven snegom. Okolne staze, na žalost, nisu bile dovoljno utabane za šetnju i istraživanje, svaki korak se završavao izvlačenjem iz snega do kolena. Kako su nam samo krplje nedostajale.
Voda iz jezera se jednom mestu, potpuno iznenadno, obrušava kroz 70m vodopada. Nazvan je vodopad tople vode, Yudaki, ali je na ovom mestu ona već ledena. Vodopad se nastavlja rekom koja se uliva u veliko Chuzenjiko jezero. Na svom putu, ona prolazi kroz šumovitu stazu, a zatim i prostranu Senjogahara močvaru. Prošle godine ta šetnja nas je potpuno impresionirala. Mojoj sreći nije bilo kraja kada su se pešačke staze po snegu pokazale upotrebljivim.
Zimi jedino ne mogu da oprostim ove kratke dane. Ako na to dodam japanski običaj da se do 18h prijavimo u hotel i da nam posluže večeru, onda ne ostavlja mnogo prosotora za zabavu.
Prošle godini smestili smo se na donjem, većem jezeru Chuzenjiko. Oko njega postoji mnogo više sadržaja i jedno malo naselje. Gornje jezero je obeleženo onsen mestom Yumoto koje, osim obilja vilkanske vode i smeštaja za odmor i uživanje, nema posebnih atrakcija. Ipak, u februaru je organizovan mali kamakura festival, koji nas je zainteresovao. Igloi, različitih veličina, nazvani kamakura, prave se po mnogom snežnim krajevima Japana. Uz skulpture od leda, one su jedno od obeležja februara. U nekim drugim gradovima, festivali imaju dugu tradiciju, religijsku pozadinu, okupljaju porodice, prijatelje uz karakteristična zimka pića i grickalice. U Yumoto onsenu, nekoliko igloa je poslužilo za skulpture od leda, koje su noću osvetljene i lep detalj zimskog ambijenta.
Za razliku od prošlogodišnjeg zapadnjačkog hotela, za koji sam još uvek neodlučna da li mi je prijao ili ne, sada smo se smestili u karakteristično japanskom. Najkompletnije iskustvo porodičnog, vikend turizma. Uobičajeno smeštaj pronalazim preko Booking.com, ali sve češće koristim i japanske servise, prevedene na engleski. Posebno Japanican.com, gde je mnogo veći izbor hotela i ryokana, neorjentisanih na strance. Sviđa mi se, drugačije je i uvek otkrijemo novine. Posebno iskustvo kada na večeri, među silnim gostima, budemo jedini došljaci, a deca radoznalo virkaju u nas. Osim prepoznatljivih prostorija sa tatami prostirkama, japanski smeštaj najčešće uključuje i yukate, kao komotnu garderobu za odmor, kupališta sa mineralnom vodom, večeru i doručak. Japanska večera ima skoro desetak malenih porcija u kojima svaki put otkrijemo neke nove ukuse...i oblike. Meso, ribe, morski stvorovi, puževi, salate i povrće, bilje, pirinač u raznim izdanjima, supe i vrući kotlići. Svako bi pronašao nešto za sebe. Ovde smo prvi put doživeli zajednički obrok, mnogo niskih trpezarijskih stolova na tatami prostirkama. Svi dogosti su bili u yukatama hotela, rumeni od onsena, kao velika porodična komuna.
Sledeđeg dana smo se spustili do većeg jezera. Tamo smo prošle godine propustili Kegon no Taki (華厳の滝) visoki vodopad, zaštitni znak Oku Nikka. Liftom se posetioci spuštaju na platformu sa koje se divno sagledava beličasto prelivanje vode.
U zimskom periodu, vodopad je najskromniji, ponekad i zaledi. Dolaskom proleća i u danima topljenja snega, ogromna silina vode se izručuje iz ovih jezera u reku koja vodi u Nikko.
Pokušali smo da, među brojnim planinarskim stazama, pronađemo neke koje bi mogle da se koriste bez krplji. Šetnja uz jezero je pružala neverovatan ambijent. Sneg, led, tišina... talasi jezerske vode, retki, bajkoviti objekti šćućureni u prirodi.
Zar je moguće da ih niko ne posećuje u ovim danima, a toliko je lepote?
