Kad god sam poklonila neku ručno pravljenu sitnicu ili umesila kolač, Japanci su neskriveno oduševljeno reagovali. Oni izuzetno cene domaću radinost i odvažni su da sami sebi nešto osmisle i naprave. To je, pored kreativne zabave i veštine, sjajan način i da budu unikatni. Japan ima dugu tradiciju narodnog stvaralaštva, hobija i ručnih radova. Godine izolacije učinile su da do perfekcije dovedu svoje veštine i zanate i da očuvaju pečat jedinstvenosti. Odsustvo mnogih alata, materijala povelo je način stvaranja u neke osobene varijacije koje se samo ovde pronalaze. Kada su se otvorili prema drugim zemljama, oberučke su prihvatili sve novine, stvarajući zanimljiva jedinstva, ali i vrhunske rezultate u gotovo svim stečenim veštinama.
Velika razlika u životnim navikama i raspoloživim resursima severnih i južnih japanskih ostrva stvorila je i regionalne lidere i nove pravce u zanatstvu. Za to postoji i izraz meibutsu (名物). Najčešće se odnosi na lokalne specijalitete u kuhinji, ali i na originalne ručne radove i stvaralačke posebnosti nekog dela Japana.
Divno mesto za početak upoznavanja sa japanskim tradicionalnim ručnim radovima je Aoyama Square. Stalna postavka ove radnje-muzeja organizovana je oko prodajne izložbe zanatstva čitavog Japana. Data su temeljna objašnjenja tradicionalnih tehnika i materijala, a prikazani su samo upotrebni predmeti vrhunske izrade. Periodično se smenjuju i sezonske postavke, koje uključuju radionice i prisustvo umetnika. Mesto je nezaobilazno i za kupovinu luksuznih proizvoda i suvenira.
Shodo (書道) kaligrafija je poseban, umetnički način pisanja japanskih slova, veoma cenjen i popularan u Japanu. Osnovnu obuku sva deca prolaze u školi, ali se neki kasnije opredeljuju za studijsko usavršavanje. Shodo je obično veoma stilizovan, jedva čitljiv i podseća na sliku. Posebno se neguje u budističkim manastirima, u kojima je deo svakodnevne prakse. Za zen kaligrafiju neophodno je očistiti um i pustiti slova sama da teku. Popravke nema, a svaku nesigurnost papir beleži. Svojevrstan testament trenutka. Deo ceremonije čaja podrazumeva posmatranje zen kaligrafije, kojom se pročišćava um.
U kaligrafiji se koristi posebna, kvalitetna četkica i papir, washi. Mastilo se nekada pripremalo, a danas je taj komplikovani postupak deo prakse naprednih umetnika.
 |
| Podloge za mastilo |
Japanski papir, washi (和紙) je sam po sebi umetnost, a u primeni je i kod mnogih hobija i rukotvorina. Izrađuje se slično uobičajenoj metodi stvaranja papira, ali bez hemikalija. Koriste se razne vrste drveta, bambus, pirinčana slama, konoplja. Od vrste sirovine zavisi finoća papira. Od duda nastaje najzastupljeniji, grubi papir, sličan tkanini. Pored tankog, finog sjajnog papira koji se koristio za štampu, knjige, novac i shodo, danas je veoma zatupljen dekorativan, šaren washi. U velikim formatima, washi se primenjuje na tradicionalnim objektima, kao zamena za staklo na kliznim paravanima i prozorima.
Byobu (屏風) oslikani paravani, nastali su kao potreba pregrađivanja prostora i stvaranja intimnih kutaka. Kao materijal košrišćeni su svila, drvo, papir, a skupoceni su čak oblagani i zlatom. Kako se vremenom menjala moda i raspoloživost materijala, paneli su od luksuznih komada nameštaja iz carskih palata postali dostupniji, ali nikada nisu izgubili umetnički pečat i vrednost unikata.
Japanska grnčarija, tojiki (陶磁器) je najstariji i možda najprepoznatljiviji oblik japanske umetnosti i zanatstva. Od jednostavne svakodnevne potrebe, evoluirala je kroz različite tehnike i lokalne osobenosti materijala, do prefinjenih komada. Ono što japansku grnčariju izdvaja u odnosu na susede je očuvana popularnost neobrađenih predmeta, ravnopravno sa ljubavlju prema porcelanu. Tu spadaju i detalji nesavršenosti, koji ukazuju na ručni rad, pečat umetnika.
Pored grnčarije, kuhinjski predmeti se tradicionalno izvode od lakiranog drveta. Ta tehnika se naziva shikki (漆器). Iako je metoda veoma jednostavna, ručni rad, preciznost i umeće, stvaraju izuzetno skupa i cenjena dela. Šolje i podmetači, najčešće crni, polirani do odsjaja kao kod stakla, tesno su vezani i za ceremonije čaja. Fine intarzije ili crtani detalji samo podižu umetničku vrednost i finoću izrade.
Drvo je čest materijal u sveukupnom zanatsvu Japana. U vremenu Tokugawa shogunata, kad se intenzivno gradilo i stvaralo, mnoge šume su trajno posečene. I danas, bez razlike, drvo je osnovni građevinski materijal malih objekata, a za većinu nameštaja, kuhinjskih posuda i predmeta je nezamenjiv. Posebno je cenjen japanski kedar, koji se, kao skup materijal, koristio za važne religijske objekte i palate visokih slojeva društva.
Drvene skulpture su od davnina korišćene kao prikazi u religioznim objektima. Od primitivnih oblika, do modernih dana, najupečatljiva je renesansna epoha, vezana za Kamakura period. Ogromni čuvari Bude na ulazu u hramove zvani Nio (仁王) najbolji su primer ovih monumentalnih rukotvorina. Danas se veoma izraženo stvaraju manje rezbarije, figurice, amajlije.
Živo drvo je umetnost za sebe. Kroz bonsai (盆栽) različitim tehnikama orezivanja, kontrole rasta korena, drvo se gaji u saksiji, zadržavajući proporciju iz prirode, ali u umanjenoj veličini. Stilizacijama se postižu različiti estetski efekti, ali je jednostavnost osnovni postulat. Svi dodatni elementi, od saksije, do stenja ili trave, biraju se samo po tom kriterijumu.
Ikebana (生け花) je doslovno aranžiranje cveća, mada se prevodi i kao put cveća. Vekovi bavljenja ovim neobičnim umetničkim pravcem doneli su mnogo škola i stilova, od zagovornika da cveće treba aranžirati kako i jeste u prirodi, do onih koji poštuju red i simetriju ili strogih geometrijskih pravila. Posuda u kojoj se cveće prikazuje važna je kao deo kompozicije. Danas postoje i avantgardni pravci koji umesto živog bilja, upotrebljavaju druge materijale, žice, staklo.
Zlatni listići i pozlate koristile su se za luksuzno ukrašavanje predmeta od drveta, grnčarije, lepeza, a danas i u kometičkim preparatima, čak i pefinjenim japanskim kolačima. Istočna regija Kanazawa proizvodi 99% zlatnih listića Japana.
Origami (折り紙) tehnikom moguće je napraviti mnoge pojmove. Umetnost savijanja papira u raznolike oblike, bez upotrebe makaza ili lepka, obavezan je predmet na početku školovanja dece u Japanu. Oni se tu uče upornosti, razvija se pedantnost i strpljenje. Kasnije, mnogima je ova veština zabavna kao hobi, ali je moderni stvaraoci koriste i za upotrebne predmete, dovedena je do primenjene umetnosti. Da mi je upoznati nekoga ko smišlja origami!
Chochin (提灯) lanterne, napravljene su od svile ili papira, koji se obmotava oko sklopivih prstenova bambusa. Mogu biti različitih veličina, od sobnih do ogromnih koje ukrašavaju ulaze u hramove. Koriste se kao dekoracija za matsuri, za religijske objekte ili ulaze u izakaye. Često su ukrašene kaligrafskim slovima.
Japan ima veoma bogatu tradiciju upotrebe i stvaranja različitih maski, od festivala, kagura plesa, pozorišta, do samurajskoj oklopa. Možda i danas to ima veze, moderan Japan od hirurške maske do Cosplaya.
Za Noh teatar koriste se maske od rezbarenog drveta, ukupno ih je oko 450, razvrstanih prema tipovima osećanja. Zavisno od položaja glave ista maska može da predstavlja nekoliko različitih grimasa. Potrebna je posebna veština i iskustvo za stvaranje ovih likova. Obično pozorišne porodice čuvaju noh maske, kao antikvarne, vredne predmete.
Festivalske maske su dostupne, svakodnevne i često korišćene za brojne godišnje festivale.
Tengu, liče na nosato čudovište, koje predstavlja zle duhove, a lisica kitsune je glasnik boginje Inari.
Hyottoko i Okame su još jedan festivalski par, koji predstavlja smešne grimase i donosi dobru sreću.
Mempo, samurajske maske, bile su sastvani deo oklopa. Pravljenje su od različitih materijala, sa osnovnom namenom da zaštite lice ratnika. Umetnik je imao slobodu da jedinstveno naglasi grimase ili osobine smuraja, i tako uplaši protivnika.
Tradicionalno izvedene lutke, ningyo (人形) od svih japanskih rukotvorina meni lično najviše privlače pažnju. Postoji nekoliko karakterističnih oblika i tehnika, a mnoge su nastankom vezane za rane dane Japana, pune simbolike i mnogo više od igračke ili ukrasa.
Daruma (達磨) je lutka sfernog oblika i predstavlja budističkog zen monaha Bodhidharmu. On je u dugoj, dubokoj meditacji pa su mu udovi atrofirali. Daruma je više amajlija, nego lutka, simbolizuje uspeh i pobedu nad nevoljama. To je posebno naglašeno sfernim oblikom i otežalim dnom, tako da se lutra uvek ispravi, šta god da je snađe. Lutke su posebno popularne u danima Nove godine, jer ih prati još jedan simboličan običaj. Lice Darume je nedovršeno, nedostaju zenice. Jedna se docrta na početku godine, uz pomišljanje želje. Druga se dovrši ako se želja ispuni. Pred kraj godine, stare lutke se vraćaju u hram i spaljuju.
Najpoznatija japanska lutka je kokeshi (こけし), valjkastog oblika, naglašene glave, takođe bez udova. Uglavnom se pravi od drveta i oslikava crvenom i crnom. Nastale su u onsen mestima severnog dela ostrva Honshu. Postoji preko deset karakterističnih izrada, ali i mnogo modernih, umetničkih inspiracija.
Od grnčarije se prave hakata (博多) lutke. Veoma su detaljno izrađene i divno oslikane. Posle rata, postale su omiljene kao suvenir koji su vojnici nosili u Ameriku. Popularnost je podstakla masovnu proizvodnju, što je degradiralo prefinjenu, ručnu izradu.
Na praznik devojčica 3. marta, izlažu se hina (雛) lutke. Oblikovane su u piramidalnog formi i predstavljaju carski par kako sedi. Veoma su dekorativne, najčešće izvedene kombinovanim materijalima. Vidljivi deo lica je od oslikanog drveta, a raskošni kimono od platna. Cene ovih lutaka su vrtoglave, bez obzira da li su pitanju malene verzije ili velike lutke sa pratećim detaljima. Ceo set je sedmodelna formacija po hijerarhiji na dvoru i vredi čitavo bogatstvo.
Prethodnica ovom prazniku bila je ceremonija pročišćenja, koja se izvodila tako što svaka devojčica dotakne svoju lutku, na nju prenese grehe i pusti je niz vodu. Tada su korišćene jednostavne papirne lutke. Vremenom su se nadograđivale kombinacijom materijala, skupocenim washi papirom, a danas predstavljaju jedinstvo zanata i veštine. Papirne trodimenzionalne lutke za mene su pravi izazov, nadam se da bez te veštine neću otići iz Japana.
 |
| Sve je od papira |
Temari (手まり) vezene lopte, nastale su od ostataka kimona i korišćene kao igračke za decu. Roditelji su često u središte stavljali papirić sa lepim željama. Vremenom su dobile fine vezene ukrase, pa im je i namena promenjena u amajlije i simbole prijateljstva i lojalnosti. Uvek su veoma dekorativne, veselih boja i geometrijskih šara.
U Muzeju narodnog stvaralaštva Nihon Mingeikan mogu se na jednom mestu upoznati svakojake rukotvorine Japanaca. Njegov osnivač je želeo da prikaže veštine svojih zemljaka, pa je putovao i sakupljao autentične predmete, garderobu, ukrase. I sam prostor muzeja je poseban ambijent drvenog starog eneterijera, kamenih ukrasa, starih satova, namštaja koji je izložen da se prikaže i koristi. U stalnoj postavci su i primeri kimona od ručno tkanih i bojenih materijala, sa detaljima veza.
Savremeni hobiji, negde na granici zanata i umetnosti, slični su kao i bilo gde na zapadu, samo što imaju osobenu japansku razradu.
Šivenje i vez su se, od nekadašnje funkcionalne potrebe, preko skupocenog ukrasa vezanog za religiju ili visoke klase, u današnjem društvu zadržali kao zabavan rukorad, primenjiv i šarenolik. Pored japanskog veza, koji je sličan vezu u drugim zemljama, postoji i sashiko, funkcionalni vez (刺し子). Ovaj jednostavan tekući bod, nekada je korišćen za povezivanje, ojačanja ili popravke, a danas se koristi kao svedeni ukras za svakojake tekstile.
Pačvork tehnika je veoma popularna kao način izrade ukrasa, igračaka, dekorativnih upotrebnih predmeta i modnih detalja.
Još jedan od načina na koje se neguje lični stil je nakit. Savremen hobi, uglavnom devojaka, je izrada ukrasa, minđuša, broševa. Akcenat nije toliko na vrsti i prefinjenosti materijala, koliko na dizajnu i unikatnosti. U neke sam se baš zaljubila...
Slatkiši i kolači Japanu nisu jača strana. Ali je čitava umetnost njihovo ukrašavanje i prikaz. Wagashi (和菓子) je mali, slaki zalogaj, koji se obično jede uz čaj. Meni je najupečatljivije samo ga posmatrati... Domaće pravljenji slatkiši nisu svakodnevica, sastojci nisu ni dostupni ni raznovrsni, zato su kolači veoma cenjeni. Pored prezentacije u njima se uživa u malim, odmerenim zalogajima, koji uz čaj postaju svojevrstan ritual.
Na prvom mestu Tokyu Hands, neverovatan lanac robnih kuća, koji trguje alatima, materijalima, poluproizvodima, za svaki mogući zanat. Obično je na nekoliko spratova, a na obližnjoj Shibuyi uopšte nije teško zagubiti se među rafovima na 10 spratova. Neke rukoradove sam otkrila prema materijalima koje sam videla da se prodaju.
Za tekstilne zanimacije, šivenje, vez, pačvork, pletenje postoji nekoliko specijalizovanih radnji. Nippori je deo grada u kome se nalazi čitava ulica sa stotinom trgovina opredeljenih samo za platna i tektil svih mogućih namena. Neke od njih imaju i više spratova, tako da čipka zauzima jedan, štofovi drugi, štampani japanski materijali sledeći i tako u nedogled.
U Yuzawaya radnji sam prvi put ostala bez daha ponudom vunica i konaca za pletenje i heklanje. U pitanju su metri rafova. Interesantno je da Japanci akcenat stavljaju na čiste prirodne materijale vunu, pamuk, svilu. Veoma je teško pronaći mešavine ili čistu sintetiku. U skladu sa kvalitetom je i cena.
Slično je i sa Okadaya. U dve susedne zgrade, na nekoliko spratova nalaze se materijali, čipke, trake, konci i vune, alati i pomagala. I ne znam šta mi treba dok ne uđem i ne shvatim šta sve postoji!
Sekaido se specijalizovala za slikarske i druge slične crtačke, umetničke tehnike. Platna, papiri, boje, rafovi četkica, pera, olovaka, pastela. Najbveći izbor resursa za kaligrafiju na jednom mestu. Stripovi zauzimaju posebno mesto.
Za papire, sveske, pisma i koverte, postoji prefinjeno carstvo Itoya. Manje fensi, ali na impresivnih osam spratova Shimojima prodaje sve što od papira može da se zamisli. Pakovanja, kutije, origami papire, washi rolne.
Na Shibuyi se nalaze i radnje Wrapple i 100Idees. Prva je malo kreativno carstvo svega potrebnog za pakovanje poklona, kutije, nalepnica, papira i ukrasa. Druga je deo francuskog lanca prodavnica sitnica za šivenje, pletenje i slične hobije. Divno je što je smeštena na spartu Seibu robne kuće, gde joj društvo prave još jedna trgovina materjalima, jedna sa perlama i kamenjem, carstvo dugmića i dekorativno štampano japansko platno.
Za izradu nakita nije neophodno tragati dalje od Kiwa i Grain Plaire, obe na Shinjuku.
Toliko je lepo videti na jednom mestu mlade i stare, povezane strašću za kreiranjem, smišljanjem i ručnom izradom svakojakih ukrasa, predmeta, garderobe, nakita. Svi su veoma srdačni i raspoloženi da se druže, da govore o tome šta stvaraju, razmenjuju iskustva, savete. Posebno im se dopada zainteresovanost stranaca.
Celu ovu manifestaciju prate i domaći prehrambeni proizvodi, domaće pivo i muzičko dešavanje da sve zaokruži. Pa kako je letnja vrelina posustala sa večeri, festival se iz zatvorenog prostora premestio na otvoreno.
:: za mamu
