Tateyama Kurobe Alpen Route (立山黒部アルペンルート) je spektakularan prelaz preko planinskog masiva, koji povezuje naselje Omachi u Nagano oblasti, na istoku i grad Toyama, na zapadu, ka Japanskom moru. Zbog ogromne količine snega koja potpuno zatrpa čitav region, prolaz je zatvoren od decembra do aprila. U rano proleće, kada prestanu padavine, proceku se smetovi i do 20 metara visine, očiste putevi i posetioci mogu da uživaju u neverovatnim belim tunelima. Ceo put podrazumeva različite vidove transporta, brojne prokope, a sasvim je zatvoren za automobile i privatna vozila. Strpljivo smo sačekali Milenu i Peđu da nam se pridruže i da njihov obilazak upotpunimo planinama i drugačijim Japanom.
Prelazak Alpa organizovali smo kao trodnevno putovanje. Iz Tokya smo prišli planinama kroz gradić Matsumoto. Zastali smo u obilasku očuvanog, živopisnog zamka, koji je na nas u prvoj poseti ostavio upečatljiv utisak, a čini se i sada na drugare.
Drveni enterijeri, strma stepeništa, visoki bedemi i kanali, upotpunili su ambijent ratničkog Japana iz priča i filmova. Neobično tamnu spoljašnost osvežavao je detalj crvenog mosta, a ram alpskih vrhova potpuno je zaokruzivao istorijsku razglednicu.
Na 1 sat vozom od Matsumota, ka Naganu, nalazi se Omachi. U našem slučaju, početak Alpske rute. Nedaleko od grada, na putu autobusa, koji je i prvi prevoz za prelazak, izabrali smo Omachi Onsen za prenoćište i pravi japanski odmor za naše prijatelje. Kompletno iskustvo japanskog smeštaja, spavanja na tatmiju, večere i novih ukusa, upotpunjeno i relaksacijom u termalnoj vodi, za dobar san. Izrazi oduševljenja, mnogo impresija i Japan osobeniji od onog gradskog, tokijskog, zaokružili su prvi dan prelaza preko Alpa.
Nakon japanskog doručka, dopunjenog sa mnogo, mnogo evropskih zemički, okrenuli smo se planinama. Severni japanski Alpi ili tačnije Chubu Sangaku Kokuritsu Koen (中部山岳国立公園) predstavljju impresivan vulkanski masiv na zapadu, ka moru. Prošle godine sam bila potpuno oduševljena šetnjama po Kamikochi dolini, tajfunskim planinarenjem i prelepim vrhovima preko 3000 metara. Radovala sam se ponovnom susretu. Na žalost, El nino je pejzaže uskratio za uobičajenu količinu snega, pa su vrhovi već uglavnom bili opusteli, bez beline, bez zelenila.
Na Ogizawa (扇沢) stanici, kupili smo komplet karata za sve prevoze koji nas očekuju do Tateyama stanice, na drugoj strani. Ubrzo smo nastavili uspon kroz tunele kojima su probušenini vrhovi planine Akazawa, vozeći se trolejbusima. Taj prevoz je izabran kao najmanje štetan za prirodno okruženje. Nakon 15ak minuta stigli smo do brane Kurobe (黒部ダム), najviše brane Japana od 186 metara.
Pravljena je 60ih godina, a teška izgradnja je odnela preko 170 života. Za njenu izgradnju sa severa je organizovan železnički prilaz kroz Kurobe klanac. Sada se koristi samo kao turistička destinacija, nadam se da ću je obići ovog leta. Danas je brana u upotrebi za strujno snadbevanje čitavog Kansai regiona. Neobičnu geometriju zastražujuće betonske strukture, ali i divne okolne vrhove i obronke, moguće je posmatrati sa brojnih vidikovaca i terasa. Dok su neki savladavali strah od visine, drugi su upijali predele. Svakome ostaje nezaboravno iskustvo...
Na kraju, brana se prelazi kratkom šetnjom do početne stanice Kurobe tunelskog tramvaja.
Kurobedaira je transfer stanica za Tateyama žičaru. Sa nje se pruža novi set pejzaž razglednica na planine, kao i pogled na branu.
Tateyama (立山) je najviši vrh ovod dela Alpa, po njoj je i grad u prilazu, kao i čitava regija dobila ime. U svako godišnje doba ljubiteljima prirode nudi beskrajnu zabavu, planinarenje, uživanje u jesenjim bojama i neverovatnim snežnim smetovima. Ovaj masiv je i najznačajnija atrakcija čitave rute kroz Alpe. Na zapadnom obronku, Murodo, konačno smo se i zatekli u malo preostalog snega. Uobičajeni snežni zidovi od 20 metara, ove godine su na otvaranju u aprilu bili samo 13. Nas je sačekalo nekih 10ak, ali sasvim dovljno da se gradski ambijent potpuno zaboravi. Malo šetnje oko zaleđenog jezerceta, pogled na vulkanske doline zamagljene gasovima, pogled na najviše vrhove Japana.
Pre nego što smo se otisnuli niz zapadne obronke, ka moru, obišli smo i snežni prokop. Nije bio tako spektakularan kako je uobičajeno, ali i dalje veoma upečatljiv doživljaj ogromne količine snega koja karakteriše zapad Japana.
U silazu smo se provezli Midagahara platoom. Neobični predeli netaknute prirode, potoci, male močvare i povremeno neustrašive kolnije makaki majmuna, koje su nas pozdravljale duž puta. Šume kroz koje smo prolazili svrstavaju se u najbolje za terapiju prirodom shinrin-yoku.
Dan smo završili prilično izmoreni, na krajnjem zapadu, u prelepoj Kanazawi. Zamislila sam da prijatelji, ovaj drugačiji Japan, zaokruže upoznavanjem najautentičnijeg istorijskog grada i najlepše bašte.
U tri dana smo promenili sve klimatske mogućnosti Japana u maju. Umerenih gradskih 20ak stepeni u Matsumotu, sneg i zimu Alpa, primorsku vrelinu Kanazawe koja žari.
Nakon šetnje samurajskim četvrtima, koja nas je vratila u neke davne vekove, prošli smo kroz park zamka. Kako nas je samo veselila gusta šuma na prostoru nekadašnjeg najužeg prstena odbrane. Hladovina nas je nežno uljuljkala u neočekivanoj tišini u centru grada.
Iz zamka smo prešli u najlepšu baštu Japana. Radovala me poseta u živopisnom, cvetnom izdanju. Iako je i prvi susret bio nezaboravan, sada smo prijatnom šetnjom obišli i mnoge propuštene staze, otkrili skrivene kutke, uživajući u irisima, azalejama i obilju zelenila.
Na ivici pogleda, pejzaž su zaokruživali nezaboravni plansinski masivi Alpa. Ništa bez planina...
