Nakasendo ''autoput''

Nakasendo je pored Tokaido puta, bila druga glavna transportna ruta između Eda i Tokya. Doslovno označava stazu kroz planine i ukupno je duga preko 500km. Zbog restrikcija shogunata, nekadašnji putnici su morali da putuju peške, što je uslovilo razvoj čestih usputnh poštanskh gradova, mesta za odmor i predah, kuća za čaj i ryokana.
Trgovačka ruta je jednim delom trasirana kroz planinski masiv Centralnih Alpa u oblasti Nagano, poznat kao Kiso dolina, Kisoji (木曽路). Poštanski gradovi razvijeni duž doline i danas su očuvani, obnovljeni i rekonstruisani kao autentični muzeji na otvorenom. Nekada važan komercijalni pravac sada je popularna planinska staza, a usputne krčme i dalje žive nudeći odmor i prenoćište šetačima.

Nisam želela da odem iz Japana, a da propustim ovu istorijsku šetnju. Iskoristili smo jesenji vikend oktobra, vedar i sunčan, da prođemo kamene, potkovane staze koje su povezivale prestonice Japana. Bila je to sjajna prilika da mama upozna deo tradicije i uživa u divnim pejzažima japanskih planina. Očuvani deo putanje najzanimljiviji je između poštanskih gradova Magome (馬籠) i Tsumago (妻籠). Naše putovanje je započelo iz Nagoje, odakle se vozom jednostavno stiže do podnožja staze, bajkovitog naselja Magome. Stigli smo u sumrak, na vreme da uživamo u smeni maglovitih pejzaža i mističnog ambijenta diskretno osvetljenih drvenih kućica. Na svakom koraku pratio nas je žubor planinske vode koja je jurila strminom staza.

Tu smo iskoristili i priliku da zanoćimo kao nekada umorni putnici u autentičnoj krčmi. Prostor za prenoćište je najsličniji današnjim hostelima, sve prostorije su zajedničke, a sobe ograničene samo lakim kliznim paravanima. Atmosferu je dopunjavao svaki korak kroz drvene, škriputave koridore. Večera je postavljena za sve goste u isto vreme u čajdžinici Magome chaya, preko puta. Bio je to uobičajeno raznovrstan obrok, šaren, ukusan i pažljivo pripremljen od svežih planinskih biljaka, pečuraka, ribe iz obližnjih potoka, uz nezaobilasno lokalno pivo.

Jutro nas je dočekalo vedro i umiveno, istorijska lepota oko nas je blistala. Drveni objekti u prelepom abmijentu planina. Japanski osećaj za sitne ukrase, detalje. Vijugava, kamena staza okićena prvim crvenim lišćem jeseni. Krenuli smo u prvi deo šetnje uzbrdo.

Ask the mountains

Nakon što smo napustili poštanski grad, put nas je poveo kroz seosku idilu, pored kuća i imanja lokalnog stanovništva. Zanimljivo je videti kako je život organizovan u zaturenim selima Alpa. To su  skupine od čitavih šest kuća. Ne znam da li su stanovnici tu tokom cele godine, ali su to nedeljno jutro koristili za poslednje radove u polju, pripreme za zimu. Neskriveno im je milo kada vide strance...Naišli smo i na mali hram, posvećen medvedu! Čini se da im je to uobičajen gost.

Nedeljno jutro

Samo pozvonite...

Nastavljale su se šumske staze, usponi kroz gusto drveće i obavezna upozorenja na medvede. Volim šume, taj miris, zvuk, korake, meditativne misli, tišinu. Uspon na prevoju je taman dovoljan da svako brbljanje zamre. Okružio nas je uobičajeni ambijent japanskih šuma, četinari i niski bambusi. Mama je oduševljeno primećivala kakvo je obilje vode prisutno na svakom koraku.

Nedostaje samo klaparanje drvenih papuča 

Na proplanku, pre nego što je staza promenila nagib nizbrdo, sačekalo nas je lepo iznenađenje. Još jedno autentično, stogodičnje odmorište. Živo, toplo i nezaboravno uz tako ljubaznog domaćina. Simpatični dekica nas je ponudio čajem, neobično ukišeljenom slatkoslanom jabukom i kratkom pričom o istorijskoj ruti. Nekada je ova čajdžinica bila kontrolna stanica, na kojoj se proveravao identitet putnika, kao i tovar koji nose. Ako smo i na trenutak pomislili da smo na uobičajenoj planinarskoj stazi, ovo je bilo podsećanje koliko je Nakasendo put bio značajan u Edo periodu.

Put nas je dalje vodio uz potok, živahno se spuštajući ka dolini sledeće poštanske stanice. Smenjivale su se bajkovite razglednice šumskih ambijenata, mostova, ogromnih stabala, brzaka ledene vode. Malo smo skrenuli sa staze da posetimo dva vodopada, muški i ženski. Vezuju se za priču o čuvenom mačevaocu i njegovoj saputnici koji su vode ovih slapova koristili za rashlađivanje i smirivanje tenzije među njima.

Planinska staza nas spustila pored obeležja zahvalnosti životinjama koje su pomagale putnicima, nosile teret i veoma često stradale od napora.

Ubrzo je postalo očigledno da napuštamo skrovitost prirode. Pojavili su se prvi seoski objekti, malo lokalno groblje, a planinski potok je prerastao u malo mirniju rečicu. Na svakom koraku u Japanu oduševi me sveprisutan trud da se nekim sitnicama i na malom prostoru oplemeni život, ulepša svakodnevica, ta volja da se bave, odvoje vreme i da istinski na kraju uživaju. U ovom seoskom ambijentu uredno su složene japanske jabuke koje se suše i ukrašavaju kuće, zanimljive drvene klupe, stolice, fontane, cvetni aranžmani.

Prozor u dom

Koračali smo u prošle vekove... očuvane drvene krčme, zanatske radionice, suvenirnice. Istorijska atmosfera poštanskog mesta Tsumago ispunjavala je čitav ambijent, autentične objekte i ponudu u njima. Neki su pretvoreni u muzeje u kojima se saznaje više o značaju Nakasendo rute, o običajima i navikama nekadašnjih putnika. Za razliku od intimne planinske staze, u poštanskom mestu okružilo nas je puno turista.

Očuvani deo Nakasendo puta, posebno deo kroz brda i šume je kontemplativno mesto, a svako uzvišenje, krajputaš, most, potok, klesan kamen priča je za sebe. Na svakom koraku primetno je koliko je truda ulagano u stvaranje staze, koliko je ona bila duga i dramatična nekadašnjem putniku, i koliko je, na kraju, bila važna ta veza dve prestonice. U jednom danu moguće je otktiri i upoznati tako puno o Japanu, prošlosti i sadašnjosti, navikama, običajima i filozofiji koja ih fundamentom odvaja od zapada.